Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NEKO JE REKAO DEMOKRATIJA?

Aporija narodnog suvereniteta

Tenzije između predstavničke vlasti i direktne dimokratije javile su se u trenutku kada je usvojen princip suverenog naroda, odnosno volje većine, to jest u prvim danima Francuske revolucije: da li je trebalo da se držimo ukaza revolucije ili su poslanici imali slobodu da deluju po sopstvenom nahođenju? Kako je vreme proticalo i kako su se javljala nova pitanja koja nisu postojala dok su se pisali ukazi, predstavnici su se oslobađali stega svog mandata, mada to nije proteklo bez sramote, konfuzije i preispitivanja. Predstavničku vlast povremeno su dovodili u pitanje sami predstavnici koji bi svoj kurs ispravljali usled socijalnih protesta ili političkih kriza. Za to je bilo valjanih razloga u situacijama kada su pravila reprezentacije bila izvitoperena u korist manjine ili kada je profesionalizacija politike udaljavala predstavnički sistem od demokratskih principa na koje se pozivao... i koje je toliko loše sprovodio u delo.

U izvesnom smislu, predstavnički sistem je neoptimalno rešenje, jer deluje kao da se čista demokratija ostvaruje samo direktnim učećem građana – bilo kroz permanentno odlučivanje, bilo kroz opšte referendume. Od antičkih režima u grčkim polisima, zasnovanih na robovskom radu, u kojima su građani dobijali novac – mistoforiju – za učešće u skupštini, do sovjeta koji su nedugo nakon svog nastanka postali birokratizovani i neslobodni, najmanje što možemo reći jeste da su se ova iskustva pokazala kao prevare – onda kad nisu vodila pravo u pakao.

Ipak, oduvek je postojala tenzija između ova dva nesavršena sistema koja se pozivaju na demokratiju. Takođe, u našem dobu videli smo uspostavljanje hibridnih oblika koji kombinuju predstavnički sistem i direktnu demokratiju, uvezujući parlamentarizam sa direktnim inicijativama građana. Nastanak tih oblika nije prošao bez tvrdoglavog otpora pristaša strogog parlamentarizma. Republikanski poslanici su se u Francuskoj dugo borili protiv prava na referendum navodeći primere plebiscita iz doba Drugog carstva (1852-1870) kao manevara za instrumentalizaciju narodne volje za autoritarne ciljeve. Bilo je potrebno mnogo ubeđenja da bi se uprkos svim dokazima u suprotno verovalo da opšte glasanje stoji u protivrečnosti sa demokratijom. Pa ipak, to je bila zvanična dogma sve do nakon Drugog svetskog rata i nastanka Pete republike kada je general De Gol uveo referendum. Da bi se shvatio bes koji je kršenje parlamentarističke dogme izazvalo dovoljno je prisetiti se napada kojima je on izložen 1962: optužbama za „predaju“ i poziva na suđenje za veleizdaju, koji su dolazili čak i od njegovih pristaša poput Pola Renoa.

Kako je vreme prolazilo, rezultati referenduma (...)

Obim celog teksta : 1 318 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Alen Garigu

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst