Brojni predstavnici „većine“ u većini medija spremno su napali mržnju koja animira jedan deo pokreta „žutih prsluka“. Brojni tekstovi pokušavaju da objasne zbog čega je on izbio, kao i njegov fokus na figuru predsednika. Ono što je neobično je da većina autora svesno bira da se posveti ovom zadatku postavljajući se direktno na mesto zbivanja – to simboliše njhovo, ponekad prenaglašeno, odbijanje da se postave „odozgo“ – kao eksperti ili komentatori.
Iz ove plejade izdvaja se Edvi Plenel, jedini koji nastupa kao urednik i koji od početka tvrdi da je ovo „daleko od pokreta mržnje i straha “. On stavlja naglasak na pitanje predstavništva i, prema njegovom mišljenju, zahteva pokreta koji simboliše „suvereni narod koji ne želi da predaje svoju vlast, već zahteva da je sam preuzime“, napadajući režim kao „oligarhiju stručnjaka“ zasnovanu na „moći novca“. Direktor Mediapart-a takođe tvrdi, nakon što izriče hvalospeve Nikoli Ilou, da će, ukoliko se „žuti prsluci“ u budućnosti okrenu mržnji i završe na ekstremnoj desnici, to biti krivica levičara. Ovakav stav, uvredljiv i prema „narodu“, rezultat je jednog oblika magijskog mišljenja...
Nasuprot njega, advokat i novinar Huan Branko, prepoznaje da se radi o uslovima ideološkog rata i da su veliki mediji u službi svojih akcionara i oglašivača. Njegov tekst pamfletskog stila detaljno izlaže argument o vezi između političara koji se „prodaju bankarima dok novinari nemo gledaju“ – uključujući, prema njegovom mišljenju, i Mediapart. Kritikujući „zagađenu demokratiju“ koja može samo da podstiče „mržnju“ on obelodanjuje mehanizme oligarhije koja je putem kooptacije i korupcije, te uz pomoć batinaša i poslušnika, prigrabila vlast isključivo u sopstvenom interesu, nakon što je javnosti nametnula svog kandidata, mladog, taštog tehnokratu spremnog da se „proda onom ko ponudi najviše“. Branko, koji je nekada i sam pripadao ovim krugovima i koji objašnjava kako je raskrstio sa njima, fokusira se na karijerne strategije i resurse (…)
