Izvorno, Venecuela nije bila među glavnim brigama američkog predsednika Donalda Trampa. Tokom predizborne kampanje retko ju je kada pominjao, a ni jednom nije nagovestio da želi da u njoj interveniše.
Sve se to promenilo na proleće 2017. godine, nakon niza susreta između Trampa i Marka Rubija, njegovog nekadašnjeg rivala za republikansku nominaciju na predsedničkim izborima i floridskog senatora poreklom sa Kube. Izgleda da je tada Rubio, blizak političkim donatorima i biračima iz Majamija koji su neprijateljski nastrojeni prema Havani i Karakasu, uspeo da ubedi svog sagovornika da bi mu bilo u interesu da zauzme tvrdu liniju po pitanju Venecuele sa ciljem promene tamošnjeg režima. Takav stav bi, prema Rubiovim rečima, garantovao Trampovu pobedu u njegovoj ključnoj saveznoj državi.
Tramp je ubrzo nakon toga objavio da namerava da prekine sa politikom normalizacije odnosa sa Kubom koju je uveo njegov prethodnik Barak Obama. Što se tiče Venecuele, podsetio je da ne odbacuje mogućnost „vojnog rešenja“, da bi potom uveo set katastrofalnih sankcija Karakasu. Većina vlada u regionu priključila se naporima Vašingtona da obori režim predsednika Nikolasa Madura, što bi pre samo desetak godina bilo nezamislivo.
Dvostruki aršini
Latinska Amerika se promenila. Kada je Barak Obama u januaru 2009. godine stupio na mesto predsednika, većina latinoameričkih i karipskih država imala je leve vlade. One su branile nezavisnost regiona, uprkos pokušajima prošlih republikanskih administracija da spreče širenje „crvenog talasa“ koji je početkom XXI veka preplavio potkontinent.
Kada je, na kraju svog drugog mandata, prvi crni predsednik SAD počeo da pakuje kofere, latinska Amerika već je skrenula udesno. Značajne organizacije regionalnog umrežavanja koje kontroliše levica, poput Unije južnoameričkih nacija (Unión de Naciones Suramericanas – Unasur) ili Zajednica latinoameričkih i karipskih država (Comunidad de Estados Latinoamericanos y Caribeños – Celac), paralizovane su i preti im urušavanje. Javio se novi blok uz podršku Vašingtona: Pacifički savez, čije su sve članice (Čile, Kolumbija, Meksiko i Peru) potpisale sporazume o slobodnoj trgovini sa SAD. Ovaj novi savez, otvoreno neprijateljski nastrojen prema Unasuru, Karakasu i Havani uzdigao je neoliberalni barjak i počeo da promoviše istu vrstu politike koja je dovela do dve decenije ekonomske stagnacije i rasta nejednakosti tokom 1980-tih i 1990-tih.
Ovo sverstavanje izrazito je pogodovalo Vašingtonu koji je krenuo u pohod protiv Venecuele. U avgustu 2017, predstavnici desetak latinoameričkih država, većinom onih kojima vlada desnica. kao i Kanade, sastali su se u Peruu i potpisali Deklaraciju iz Lime, osuđujući „raskid sa demokratskim uređenjem“ i kršenje ljudskih prava u Venecueli. Nastojeći da izoluje Madurovu vladu, grupa iz Lime sastala se nakon toga još nekoliko puta, uvek sa Venecuelom kao jednom jedinom tačkom dnevnog reda. Pretnje po demokratiju i ljudska prava u Hondurasu ili Kolumbiji (dvema državama članicama grupe) nisu je se naročito ticale.
Iako SAD nisu zvanično deo grupe iz Lime, visoki američki predstavnici prisustvovali su svakom njenom sastanku. Takođe, bez obzira na to što je Obamina administracija pozdravila stvaranje Pacifičkog saveza, držala se diskretno u vezi sa ulogom koju je igrala u njenom nastanku. Trampov kabinet odlučio se za suprotan pristup, te ne propušta priliku da citira saopštenja grupe iz Lime, kako bi tvrdio da postoji regionalni konsenzus po pitanju Venecuele. U ovom poduhvatu pomažu mu veliki mediji koji očito ne primećuju ideološku (…)
