„Nećemo moći da zaštitimo Evropljane ukoliko ne budemo imali pravu evropsku vojsku“, rekao je francuski predsednik Emanuel Makron 6. novembra 2018. za radio stanicu Europe 1. „Suočeni sa Rusijom koja se nalazi na našim granicama i koja je pokazala da može biti pretnja (...) moramo imati Evropu koja je sposobna da se brani samostalno, na suvereniji način i bez isključivog oslanjanja na Sjedinjene Američke Države“. Nekoliko dana kasnije, 13. novembra, nemačka kancelarka Angela Merkel je sledila ovaj primer. U govoru pred Evropskim parlamentom je pozvala na „razvijanje vizije koja će nam omogućiti da jednog dana imamo pravu evropsku vojsku“. Ponovila je svoj predlog za stvaranje „Evropskog saveta bezbednosti“ sa rotirajućim predsedavanjem u kojem bi se „važne odluke mogle donositi brže“ i predložila je napuštanje principa jednoglasnosti u tom kontekstu.
Ali, lakše je reći nego učiniti. „Odbrana Evrope“ se trenutno ograničava na jednostavnu koordinaciju nacionalnih napora. Ne postoji organizirana zaštita evropske teritorije – koja tek treba da se definiše, pošto se, kako izgleda, Unija mora širiti bez prestanka – niti sveobuhvatna interventna snaga, niti operativna vojno-komandna struktura, što bi bila ključna obeležja svakog odbrambenog sistema vrednog tog imena.
Podeljena između zabrinutosti baltičkih, nordijskih i istočnih zemalja spram ruskog suseda i brige Zapada i Juga u pogledu destabilizacije Afrike i Bliskog Istoka, Unija nije sposobna da definiše jedinstvenu strategiju. U Evropi koja decenijama „nalazi sreću u miru“, lideri žive „u stanju strategijske letargije“, kaže bivši francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin. Zbog toga su se do sada, kako ističe nekadašnji direktor strategijskog predviđanja za kompaniju Thales Kristijan Malis, napori za određivanje prioriteta ili ocrtavanje zajedničkog neprijatelja rezimirali u „niz deklarativnih mantri i priznanja neuspeha“. Po njemu, rezultat toga je „jedan mali vojni projekat pompezno nazvan ’Odbrana Evrope’“ ograničen na egzotične misije (odnosno „Petersberg misije“ ) koje su predstavljene kao „komplementarne sa“ i kao delom „podele zadataka sa“ NATO-om (North Atlantic Treaty Organization), organizacijom koja pak zadržava ekskluzivnost stvarne odbrane kontinenta pod američkim vođstvom.
Međutim, brojni su faktori koji idu u prilog uvećanja moći Unije: „kraj ideološke i strateške centralnosti“, prema rečima Žan-Mari Guenoa, bivšeg zamenika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (UN); američki geopolitički pomak prema Aziji, ali odakle se „vojnik Rajan više ne vraća“, kako upozorava general Vanson Deport; širenje ratnog polja „od Dombasa do Sahela, pa do pariskog teatra Bataklan“ (opet Deport) sa zamagljivanjem granica između odbrane i bezbednosti; ranjivost društva na terorističke napade; eksplozivan porast troškova opreme (dugoročne projekcije, pomorski i vazdušni borbeni sistemi, rakete, roboti, dronovi, minsko ratovanje, amfibijske operacije, operacije ispuštanja projektila, tehnologije za elektronsko ratovanje ili ratovanje u svemiru itd.) Uskoro u Evropi više neće biti nacionalne vojske koja će sama po sebi biti sposobna da prva zakorači u teatar operacija ili da osigura dugoročnu intervenciju.
Dodatni troškovi ne-integracije
Drugi faktor koji bi trebalo da podstakne šefove država i UN vlade na akciju: evropska bezbedonosna arhitektura se posvuda raspada. Sjedinjene Američke Države su se povukle iz Sporazuma o antibalističkim raketama (Anti-Ballistic Missile Treaty, ABMT) i Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa (Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty, INF Treaty). S druge strane, Rusi su odustali od Sporazuma o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (Treaty on Conventional Armed Forces in Europe, CFE) i ne planiraju da 2021. obnove novi Sporazum o smanjenju strateškog naoružanja (Strategic Arms Reduction Treaty, START). Istovremeno, Bregzit otvara novo polje mogućnosti za Evropsku Uniju. Zapravo, London je decenijama sistematski blokirao sve projekte koji bi se mogli pojaviti kao konkurenti NATO-u ili koji su bili neprijateljski nastrojeni prema Vašingtonu, poput formiranja stalne vojne strukture Unije ili proširenja Evropske odbrambene agencije (European Defence Agency, EDA).
Već dve godine dolazi do pomeranja: stvaranje Evropskog fonda za odbranu sa 13 milijardi eura kredita na sedam godina; osnaživanje malog vojnog osoblja odgovornog za upravljanje operacijama pod evropskim ili međunarodnim mandatom (2500 osoba); definisanje (…)
