Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DUGO IGNORISANO POLITIČKO PITANJE

Ostariti kao žena

Skoro smo čuli kontroverzne izjave jednog pedesetogodišnjeg televizijskog voditelja da „ne bi mogao da voli ženu od pedeset godina. One su nevidljive.“ Iza halabuke krije se političko pitanje koje je oduvek bilo ignorisano. U aprilu 2016. godine, jedna osamdesetogodišnjakinja je u Švajcarskoj podnela zahtev za eutanaziju koji joj je bio odobren pod obrazloženjem da je, prema rečima lekara, bila „previše koketna“ da bi istrpela starost. Ovo je pokazatelj naročite vrste stigmatizacije kojoj su izložene žene u poznim godinama. Dve žene u Francuskoj bavile su se ovim pitanjem koje feministkinje od vajkada zaobilaze. To su bile Benoat Grult i Terez Kler, obe u međuvremenu preminule

JPEG - 47.4 kio
Yves Velter– „Žena“

Zašto žene češće lažu o godinama od muškaraca? Počevši od ovog na prvi pogled bezazlenog pitanja, Suzan Sontag je 1972. istraživala nešto što je nazvala „dvostrukim aršinima starenja “. Što se tiče zavođenja, postoje dva paralelna muška modela, „mladić“ i „zreo čovek“, a samo jedan ženski: model „mlade žene“. U meri u kojoj se to uopšte priznaje, naročito među srednjom i višom klasom, što je starija žena ulaže sve više energije (i, ukoliko je u prilici, novca) kako bi nastojala da zadrži privid mladosti.

Međutim, obezvređivanje ostarelih žena ne tiče se samo toga koliko su udaljene od mladalačkih standarda lepote. Ono se odnosi i na jednostavan protok godina koja umanjuje mogućnost žena da budu mlađe od svojih potencijalnih partnera. Ova matrica starosne razlike omogućava određenim muškarcima da kasnije dobiju potomstvo i pruža im sigurnost da će u starosti o njima voditi računa sposobnija (mlađa) partnerka. Obraćajući se ženama, Sontag pokazuje šta bi one mogle da dobiju ukoliko bi „govorile istinu“ i „dopustile da im se na licima vidi sve što su preživele“: emancipaciju od mladalačkih normi.

U trenutku u kom je ovaj tekst pisan, severnoamerički i zapadnoevropski feministički pokret veoma je živahan. Međutim, feministički pristup životnim dobima i starosti ostao je marginalan još od 1970-tih. Feministički zahtevi usredsredili su se na kontrolu rađanja, svet rada, slobodu kretanja ili življenja sopstvene seksualnosti. U Francuskoj, seksizam i ejdžizam (diskriminacija na osnovu starosti, prim. prev.), dovedeni su u vezu tek u analizama objavljenim 2000-tih godina. Benoat Grult i Terez Kler, koje su obe preminule 2016. godine, u starosti od, redom, 96, odnosno 88 godina, pripadale su redu misliteljki i borkinja koje su nastojale da politizuju sopstvenu starost iz feminističke perspektive.

Benoat Grult bila je ćerka bogatih i liberalnih preduzetnika povezanih sa pariskim svetom mode i stila. Terez Kler je poticala iz trgovačke, katoličke i tradicionalističke sitne buržoazije. Nakon što je diplomirala filologiju, Grult je radila kao profesorka, a potom novinarka, dok je Kler, koja je izučavala šeširdžijski zanat, postala domaćica. Pa opet, obe su a posteriori opisivale prvu fazu svojih života kao period obeležen domaćinskim i majčinskim dužnostima (prva je imala troje dece, druga četvoro), svojevrsnom usamljenošću u svakodnevnom životu, te strahom vezanim za nove trudnoće – koji je u slučaju Benoat Grult bio tim veći što je ona više puta prošla kroz iskustvo tajnog abortusa. Drugi period, koji definišu kao „renesansu“ u najvećoj meri vezuju za otkrivanje feminizma.

„Festival u Kanu“

Nakon što se razvela od muža, Terez Kler se u četredeset i prvoj godini života zaposlila kao prodavačica u poznatom butiku kako bi mogla da se prehrani. U kontekstu Pokreta za žensko oslobođenje (Mouvement de libération des femmes – MLF) otkrila je ljubavno i seksualno zadovoljstvo izvan heteroseksualnog braka i udaljila se od religije. Postala je lokalna feministička ikona u Montruju u koji se preselila sa decom. Tamo je osnovala mesto za feminističke susrete i za brigu o ženama žrtvama nasilja 1997. Dve hiljade i šesnaeste godine ono je preimenovano u Žensku kuću Terez Kler.

Benoat Grult je 1950-tih upoznala svog trećeg i poslednjeg muža, pisca Pola Gimara, koji ju je ohrabrivao da i sama piše. Kasnije, knjige i pamfleti vezani za ženski pokret pomogli su joj da razume norme koje su upravljale njenom prošlošću. Njen esej iz 1975. godine, Tako ona beše (Grasset), predstavlja kritiku njenog buržoaskog ženskog obrazovanja i sintezu istraživanja o nejednakosti polova u svetu. Prodat je u više od milion kopija i bio je namenjen mladim aktivistkinjama generacije MLF-a, ali i pedesetogodišnjakinjama koje su uglavnom ostale izvan pokreta. Večito motivisana tokom svoje pedesetpetogodišnje „feminističke službe“, kako je umela da govori, Benoat Grult posvetila se institucionalnoj promociji ženskih prava. Od 1984. do 1986. bila je predsednica komisije za feminizaciju naziva zanimanja, titula i zvanja; tokom 1990-tih i 2000-tih podržavala je borbe za jednako učešće žena u politici.

Benoat Grult, novinarka, esejistkinja, uspešna romansijerka i simpatizerka Socijalitičke partije koja je, u (...)

Obim celog teksta : 2 171 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žulijet Ren

je sociološkinja.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst