Manje od godinu dana nakon što je inaugurisan, u maju 2017. godine, predsednik Ekvadora Lenjin Moreno potpisao je Čapultepečku deklaraciju o slobodi govora. Ovaj dokument sastavljen je prilikom regionalne konferencije koju je 1994. godine organizovalo Međuameričko novinarsko društvo (Inter American Press Association – IAPA), nevladina organizacija koja okuplja najveće vlasnike medija u latinskoj Americi. On utvrđuje „nezaobilazne“ principe slobodnih medija, a ratifikovalo ga je preko sedamdeset šefova država. Glavno geslo deklaracije glasi: „Nijedan zakon, nijedna vlast ne sme da ograničava slobodu govora.“ Ovo „pomirenje“ ekvadorskih medija i vlade u Kvitu došlo je nakon dugog sukoba iz vremena vladavine Rafaela Koree (2007-2017).
Zvanična ceremonija koju je Moreno organizovao ticala se jedne još konkretnije mere: ubijanja organskog zakona o medijima iz 2013, jednog od prvih koje novi predsednik želi da uštroji. Ista stvar može se videti nešto južnije. Jedva par nedelja nakon početka mandata argentinskog konzervativnog predsednika Maurisija Makrija, dotični je po hitnom postupku izmenio zakon o audiovizuelnim medijima koji je 2009. godine izradio kabinet predsednice Kristine Fernandez de Kiršner (2007-2015).
Oba zakona koje novi konzervativni predsednici smatraju problematičnim stupila su na snagu 2013. godine. Njihov cilj bila je preraspodela medijskog prostora: trećina radiodifuznog spektra bila je namenjenja privatnom sektoru, trećina javnom, a trećina neprofitnom.
Bez obzira na to, u Argentini, grupa Klarin je zadržala oko 250 medija, odnosno 60% celokupnog sektora. Nalik tome, u Ekvadoru, šačica porodica poseduje preko 90% medija. Pored ovih zakona, uvedeni su i drugi antimonopolistički propisi: ograničavanje broja izdatih radiodifuznih dozvola; ograničavanje trajanja koncesija na deset godina (spram ranijih petnaest) u Argentini i na petnaest u Ekvadoru (u kom prethodno nije postojalo nikakvo ograničenje); zabrana da se koncesije obnavljaju više od jedared. Glavna razlika između ova dva zakona ticala se toga što se argentinski odnosio isključivo na radio i televiziju, dok je ekvadorski obuhvatao i štampu.
Zakoni definišu medije kao aktivnosti od „javnog interesa“ (Argentina) odnosno u „službi javnosti“ (Ekvador). Otud proizilazi potreba da se mediji oslobode ekonomskog uticaja: „Informacije više nisu roba, već pravo“, izjavio je predsednik Korea na otvaranju prvog Samita za odgovorno novinarstvo u novo doba, organizovanom 19. juna 2013. u Gvajakilu. Grupa Egas tada je morala da se odrekne televizijskog kanala Teleamazonas kako bi u svom vlasništvu mogla da zadrži banku (Banco del Pichincha), budući da je ekvadorski zakon takođe propisivao da finansijske institucije ne smeju da poseduju više od 6% kapitala u bilo kom mediju.
Za vlasnike u medijskom sektoru, presveta „sloboda medija“ javlja se najpre kao sloboda – za njih – da se radi i priča šta god da se želi. Do te mere da su privatni mediji, nakon pobede levice na izborima, postajali „mašinerija koja je zamenila oslabljene mejnstrim političke partije i predvodila opoziciju u kampanji destabilizacije vlasti“, objašnjava brazilski intelektualac Emir Sader.
Narod Argentine zna da ni jedna vlast ne može da izdrži više od pet negativnih naslovnica dnevnih novina Klarin (Clarín). Nakon perioda relativnog zatišja koji je usledio za dolaskom Nestora Kiršnera na mesto predsednika 2003. godine, maske su pale kada je njegova naslednica i supruga Fernandez de Kiršner odlučila da oporezuje izvoz soje kako bi preraspodelila prihode od zemljišne rente u zemlji. Klarin je tada zdušno stao u odbranu velikih zemljoposednika i pokrenuo agresivnu antikiršnerističku kampanju. Predsednica je pokušala da odgovori pojavljujući se na bilbordima na kojima je pisalo „Klarin laže“, ali njena popularnost se u roku od šest meseci urušila sa 56% na 20%.
Korea i privatni mediji nikad se nisu bili pretvarali da se slažu. Na primer, dnevne novine (…)
