U čajdžinicama i na uličnim tezgama u Kabulu se ponekad može naići na portret strogog čoveka okruglog lica, sa brkovima i tamnom kosom: Mohameda Nadžibulaha, poslednjeg komunističkog predsednika u Avganistanu. Kao član Narodne demokratske partije Avganistana (NDPA) od kraja 1960-ih, Nadžibulah je dugo bio na čelu tajne policije, pre nego što je došao na čelo države 1986. Nakon sovjetskog povlačenja iz Avganistana je ostao na vlasti još tri godine. Talibani su ga ubili 1996.
Kada smo pitali stanovnice i stanovnike Kabula o plakatima i razglednicama koji slave njihovog bivšeg vođu, odgovori su bili slični. Za neke je „on bio jak predsednik, imali smo moćnu armiju“, za druge je „u to vreme sve funkcioniralo dobro, Kabul je bio čist“. Vlasnik čajdžinice nam je jednostavno objasnio kako se „Nadžib borio protiv Pakistana“. Drugim rečima, ne sećaju ga se toliko kao „komuniste“ – što je maglovit pojam za mnoge Avganistance – već kao modernizatora i patriote.
Da bi se razumeli razlozi zbog kojih je Nadžib takav amblem, potrebno je ponovo uroniti u istoriju Sovjetskog Saveza sa Avganistanom. Interes SSSR-a za ovu regiju ne datira od Hladnog rata. Još 1920-ih godina su se Sovjeti borili protiv muslimanskih pobunjenika u graničnim zonama centralne Azije. Tokom sledeće decenije su razbili bandite (basmaci) uz pomoć kraljevske avganistanske vojske. Stabilnost Avganistana se tada smatrala ključnom za bezbednost centralne sovjetske Azije. Od 1950-ih pa nadalje, Avganistan je bio jedan od četiri najveća korisnika pomoći Moskve, koja je tamo slala inženjere te ugošćavala hiljade studenata, tehničara i vojnog osoblja radi obuke.
„Improvizacija u žurbi“
Sjedinjene Američke Države su se krajem te decenije takođe zainteresovale za Avganistan. Nastala je konkurencija između dve super-sile koje su se takmičile koja će biti velikodušnija u „pomoći“ lokalnom stanovništvu. Amerikanci su gradili branu na reci Helmand radi navodnjavanja i napajanja strujom pustinjskih područja na jugu; Rusi su gradili tunel u Salangu – jedan od najvećih u svetu – radi povezivanja severne i južne regije. Prvi su obezbeđivali elektroniku, sisteme komunikacije i radar aerodroma u Kabulu; drugi su osmislili infrastrukturu.
Naizgled iznenađujuće, prvi mudžahedinski šefovi (pristalice borbe protiv Sovjeta), poput Ismaila Kana koji je pokrenuo pobunu u Heratu 1979, bili su bivši vojnici obučavani u SSSR-u. I obrnuto, neki od avganistanskih intelektualaca poput premijera Hafizula Amina, studirali su u Sjedinjenim Američkim Državama pre nego što su postali komunistički aktivisti, a potom i članovi vlade.
Komunistički državni udar aprila 1979. se pojavio kao indirektna posledica prethodne pobune. Zapravo, Avganistan je od 1969. pogodilo nekoliko godina suše i gladi. Četiri godine kasnije su ljudi u pokrajini Gor, u centru zemlje, doslovno umirali od gladi. General Mohamed Daud je svrgnuo svog rođaka, kralja Mohameda Zahira Šaha, ukinuo je monarhiju i uspostavio republikansku vladu. Godine 1973. je postao prvi predsednik Republike Avganistan.
Došavši na vlast, Daud je održavao ono što je tada bila prilično poznata ekonomska politika, pribegavajući planiranju i javnim investicijama za izgradnju privatnog industrijskog sektora i stvaranje unutrašnjeg tržišta. Njegov tretman političkih protivnika – islamista i komunista, koji su se takođe međusobno suprotstavljali – činila je mešavina represije i kooptacije. Međutim, sve veće neprijateljstvo je dovelo do toga da su neki islamisti, poput Tadžika (Tadžik je jedna od etičkih grupa, prim.prev.) Ahmeda Šaha Masuta i Paštuna (Paštun je takođe etnička kategorija, ime za iranski narod, prim.prev.) Gulbudina Hekmatijara, izgnani u Pakistan.
Nasilje režima je takođe ubrzalo događaje iz 1978, „improvizaciju u žurbi“, prema rečima Džonatana Stila. Mir Akbar Kiber, uticajni i popularni član NDPA, ubijen je 17. aprila na ulici. Sumnje su odmah pale na vlast. Dva dana kasnije NDPA je organizirala protest koji je okupio gotovo petnaest hiljada ljudi i završio se policijskom racijom. Plašeći se da je to bio samo uvod za njihovo istrebljenje, komunistička vojska napada predsedničku palatu, ubija Dauda i preuzima vlast.
Sovjetski zvaničnici, posebno oni iz KGB-a stacionirani u Kabulu, bili su zatečeni. Prema njima, Avganistan nije bio zreo za socijalizam, niti je NDPA bila spremna da vlada. Partija je u stvari bila pocepana na dve frakcije. Vodeća i radikalna struja Halk („narod“) organizirala je državni udar. Podršku je dobila od paštunske populacije koja se od nedavno doselila u gradove kako bi pronašla posao i imala pristup obrazovanju. Manja i umerenija frakcija Parčam („barjak“) bila je usidrena u srednjoj urbanoj klasi koja govori dari.
Početak vladavine Halka je bio krvav. Četrdeset Daudovih generala i političkih saveznika, uključujući dva bivša premijera, pogubljeni su po kratkom postupku. Među ostalim zatvorenima i ubijenima bili su islamisti, maoisti, pa i neki članovi Parčama.
Ovo nasilje je izazvalo zabrinutost Sovjeta. Uprkos različitim progresivnim reformama – zabrani dečjih brakova, smanjenju cene miraza, ukidanju ruralnih hipotekarnih kredita, kampanji opismenjavanja muškaraca i žena (u odvojenim obrazovnim grupama), agrarnoj reformi itd. – greške upravljanja su proizvele brutalnu reakciju dela stanovništva.
Jedan stari komunistički vođa, Saleh Mohamed Zeary, kojeg je Stil pratio do oronule zgrade u Londonu, objasnio je otpor sledećim rečima: „U početku su seljaci bili zadovoljni, ali kada bi čuli da smo komunisti oni bi promenili stav. Ceo svet je bio protiv nas. Govorili su da ne verujemo u Islam i nisu grešili. Videli su da se nismo molili. Oslobodili smo žene od težine miraza, a opisali su nas kao da smo pristalice slobodne ljubavi.“ Jedan drugi član NDPA, također smešten u britanskoj prestonici, seća se kako su vođe partije na vlasti „nastojale iskoreniti nepismenost u roku od pet godina. Bilo je smešno. Agrarna reforma nije bila popularna. Oni su navodno proglasili revolucionarne uredbe koje su hteli primeniti silom. Društvo nije bilo spremno. Narod se nije pitao.“
Osmišljene na brzinu, reforme NDPA su patile od starih podela avganistanskog društva između gradova i sela. Idealistička i obrazovana urbana omladina nije razumela ruralni svet i želela ga je preoblikovati, dok stanovnici sela sa suvim zemljanim zidovima nisu pokazivali nikakve simpatije za urbanu birokratiju. To što su društvene i kulturne dimenzije reformi ugrožavale privilegije tradicionalnih mulaha, malika (seoskih vođa) i velikih zemljoposednika nije ništa iznenađujuće; ali, više zabrinjavajuće, pobožno seljaštvo je takođe odbacivalo progresivne ekonomske aspekte programa.
Iako siromašan i prožet nejednakostima, Avganistan tokom 1970-ih nije patio od agrarne koncentracije, koja je primera radi bila karakteristična za predrevolucionarnu Kinu i Meksiko. Kako objašnjava Stil, seljaci su često bili u „verskim, klanskim i familijarnim vezama sa svojim zemljoposednicima i nisu bili spremni prekoračiti svoja ovlašćenja“. Ruralno društvo, koje je uvek uživalo određeni stepen autonomije u Kabulu, osećalo se ugroženim. Postupno se (…)
