Osvojivši 10% na izborima za Evropski parlament, ekolozi su podgrejali staru raspravu o tome gde se njihov pokret politički pozicionira. Jesu li na levici, na šta ukazuje većina savezništava koja su do sada sklopili, ili su bliži liberalima, što bi se dalo zaključiti iz podrške koju je nekolicina nekadašnjih lidera zelenih (Danijel Kon-Bendit, Paskal Konfan, Paskal Duran) pružila Emanuelu Makronu, kao i na osnovu nekih od koalicija koje su nemački zeleni sklopili s desnicom?
Liberalizam i zaštita životne sredine čine apriori eksplozivan tandem. Pogledajmo šta je vodeći teoretičar liberalizma, Milton Fridman, 2003. godine imao da kaže: „Životna sredina je odveć preuveličan problem… Mi već samim disanjem zagađujemo. Svakako nećemo pozatvarati fabrike pod izgovorom eliminisanja emisija ugljen-monoksida u atmosferu. Bolje odmah da se pobesimo! “ Deset godina pre njega, još jedan dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i kritičar onoga što će tek kasnije postati poznato kao „kaznena ekologija“, Geri Beker, izneo je ocenu da se „u većini razvijenih zemalja preteruje s radnim pravima i zaštitom životne sredine“. Ipak, nije se dao obeshrabriti: „Slobodna trgovina potisnuće neka od tih preterivanja pritiskajući sve da održe konkurentnost suočeni s uvozom iz zemalja u razvoju. “
Razumljivo je, stoga, kako su strepnje nad budućnošću planete rehabilitovale odavno prokazanu ideju „protekcionizma“. Tako su u jednoj debati tokom kampanje za evropske izbore u Francuskoj lideri socijal-zelene liste čak pozvali na „protekcionizam na granicama Evropske unije “, gotovo na isti način kao Marin le Pen. Moguće posledice takvog zaokreta sasvim su merljive, budući da je slobodna trgovina ujedno i temeljni istorijski princip Unije i ekonomski pogon njene najmoćnije države članice, Nemačke.
Sada svi znaju da je sveopšte veličanje lokalnih proizvođača, pijaca i recikliranja na licu mesta neuklopivo s načinom proizvodnje koji umnožava „lance vrednosti“, odnosno uređuje rad tog dolapa (…)
