Legitimnost neke vlasti ogleda se u tome koliko je ona priznata, odnosno, koliko je nepoznata arbitrarnost koja može ležati u njenoj osnovi. Ta legitimnost, stoga, raste srazmerno sa odaljavanjem vlasti od nasilja u užem smislu reči i otvorene upotrebe sile. Simbolička moć (odnosno simbolički kapital) ne nastaje spontano kao priznati – što će reći u smislu objektivne istine koja ga određuje nepoznati – oblik moći (ili kapitala u nekom od njegovih oblika). Aksiom prema kojem svaka simbolička vlast, to jest, svaka vlast koja može da se nametne kao legitimna skrivajući silu na kojoj se zasniva, toj sili dodaje svoju istinsku moć – istinski simboličku – samo je očiti izuzetak od pravila očuvanja društvene energije: pravo nastaje utroškom sile; simbolički kapital utroškom ekonomskog kapitala
(...) Što se tiče legitimnosti, ne postoji ništa netačnije od maksime „u se i u svoje kljuse“. Logika „prosvećenog egoizma“ o kojoj je pisao Tokvil podrazumeva prevazilaženje tendencije svake vlasti da slavi samu sebe, a samim time i spašavanje ekonomije od rasta troškova i subverzije koji nastaju s delegiranjem poslova. Vladaru trebaju slikari, pesnici i sudije tek kad sam odustane od toga da se lično bavi njihovim poslovima ili da se direktno meša u pitanja umetnosti i prava. Međutim, delimični gubitak kontrole implicitan u delegiranju preti da se pretvori u totalni. Mandatari – slikari ili pesnici – mogu da svrgnu vlast koja im je delegirala zadatak u sopstvenu korist, ili u korist onih koji bi ih podržali u borbi protiv nosilaca svetovne vlasti. Takođe, paradokslalno, osnaživanje podanika ima tendenciju da osnažuje i nosioce kulturne moći, koja večito nosi subverzivni potencijal, povećavajući potrebu za njihovim specifičnim uslugama i pretnju od njihovog otpadništva.
Vlast podrazumeva zahtev za priznatošću. Ona se ne zadovoljava mehaničkim podaništvom automatona koji reaguje na svaki namig, kao mašina kojom se upravlja tako što se pritisne dugme; ona zahteva poslušnost (…)
