Na jutro 28. novembra 2018, tridesetak žena okupilo se u samom srcu Bejruta, u parku Kalil-Gibran, nakon čije obnove se nije ostao ni jedan trag bratoubilačkog rata i krvoprolića koji su u Libanu trajali između 1975. i 1990. godine. One su pristigle iz cele zemlje kako bi učestvovale u istorijskoj konferenciji za štampu. Dve nedelje ranije, 12. novembra, libanski parlament usvojio je zakon 105 o nestalim i nasilno otetim osobama. U članu 2 ovog zakona propisuje se da „porodice imaju pravo da znaju sudbinu svojih bližnjih koji su nestali ili nasilno oteti [tokom građanskog rata]“. On takođe predviđa stvaranje nezavisne komisije koja bi bila zadužena da utvrdi lokacije masovnih grobnica širom države i da iskopa njihov sadržaj kako bi se omogućila identifikacija posmrtnih ostataka.
Mnoge žene hodaju oborenih ramena. Većina nosi marame na kojima piše „Imamo pravo da znamo“. U rukama drže požutele fotografije odlučnih mladića. To su portreti njihovih sinova, muževa i braće uglavnom nestalih u ratu tokom kog je zvanično poginulo 150000 osoba, a nestalo 17415.
Jedna žena sitnog rasta odlazi do plastičnog stola sa mikrofonom. Vadad Halvani, predsednica Komiteta porodica nestalih i otetih osoba, pred kamerama počinje da čita saopštenje gotovo svešteničkim glasom: „Parlament je upravo glasao o zakonu o nestalima. Vi, porodice, ste oni koji su do toga doveli. Prisetite se prvog protesta kod staze Al-Mazra, 17. novembra 1982. Tada se nismo poznavali. Spojila nas je bol.“
Gospođa Halvani, bivša učiteljica koja je postala jedna od glavnih glasnogovornica porodica nestalih osoba još uvek se seća svih detalja svoje drame. „Moj muž, Adnan, otet je 24. septembra 1982. Kucala sam na sva vrata i svugde išla da bih ga našla – od premijera do republičkog muftije. Svi oni ispričali bi mi istu tugaljivu priču: ’Mila moja, Vi niste prva koja mi se obratila.’ To mi je probudilo znatiželju, pa sam preko radija uputila poziv na sastanak svima kojima je, poput mene, neko blizak nestao. Mislila sam da će nas biti možda četiri. Kada sam došla na sastanak, videla sam ogroman broj ljudi i uplašila se da se ne sprema neki novi sukob. Zapravo, više od dvesta žena odazvalo se mom pozivu.“
Od samog početka rata, nasilne otmice zauzele su mesto u arsenalima libanskih milicija kao jedno od oružja usmereno protiv svih civila suprotnog tabora. Džonatan Rendal, tadašnji dopisnik Njujork tajmsa (New York Times) u svom delu The Tragedy of Lebanon opisao je priču Tarika Mitrija koji je postao stručnjak za oslobađanje otetih osoba: „Mitri razlikuje tri kategorije [osoba uključenih u otmice]. Prvu čine borci čiji fanatizam prevazilazi politiku organizacija kojima pripadaju. (...) Druga kategorija uključuje članove naoružanih organizacija koji su dobili naređenja da otmu određen broj nedužnih ljudi kako bi doprineli oslobađanju zatočenika sa sopstvene strane. (...) Poslednja grupa otmica dešava se iz individualnih razloga i na osnovu „sumnji“ koje su uglavnom iznosila treća lica zbog svega od ljubavničke svađe do trgovačkog sukoba.“
Uspeti da se dobije oslobađanje zahtevalo je, stoga, suptilni osećaj za diplomatiju, izvanrednu mrežu kontakata i, nadasve, ogromnu brzinu u radu, priča Asad Šaftari, nekadašnji drugi čovek obaveštajne službe Libanskih snaga, jedne od glavnih hrišćanskih milicija za vreme rata: „Primali bismo desetine zahteva za oslobađenjem, najčešće preko posrednika, bez obzira na to da li se radilo o političarima, vojnicima ili istaknutim pojedincima. Trebalo je brzo reagovati jer su na početku rata ljudi odmah ubijani. To su najčešće radili borci koji su hteli da osvete svoje drugove ili porodice čiji su članovi bili oteti i koje su htele da vrate milo za drago“, priznaje, potvrđujući da je lično bio uključen u više otmica. Ovaj nekadašnji borac 2000. godine uputio je narodu Libana otvoreno pismo u kom se pokajao i zamolio žerve za oprost.
Nakon petnaest godina otmica i zločina koje su počinile raznorazne oružane grupe, kao i izraelske i sirijske okupacione snage (od 1978. do 2000. u slučaju prve; od 1976. do 2005. u slučaju druge), libanske vlasti (…)
