Tokom izborne noći točio se šampanjac u kamenoj zgradi zvanoj „Grobnica“ u srcu kampusa univerziteta Jejl u Nju Hejvenu, država Konektikat. Slavlja bi svakako bilo bez obzira na to da li je pobedio Džon Forbs Keri ili Džordž Voker Buš. Po arhitekturi nalik na mauzolej, „Grobnica“ je sedište Skull and Bones Society-ja (Društvo lobanje i kostiju), najekskluzivnijeg bratstva pri Jejlu. Svake godine petnaest brucoša učlanjuje se u ovo društvo koje, od kako je nastalo pre sto sedamdeset i dve godine, služi kao odskočna daska ka pozicijama moći. Broji osamsto živih članova ujedinjenih u neraskidivu mrežu vernosti putem okultnih rituala i tajnih inicijacija.
Ne samo što je Džordž V. Buš „Bonesman“ – kao i njegov otac, bivši predsednik Džordž H. V. Buš, njegov stric Džonatan Buš, ujaci njegovog oca Džon Voker i Džordž Herbert Voker III i njegov deda, Preskot Buš – već je trenutni predsednik SAD postavio najmanje pet članova ove organizacije na pozicije u administraciji. U slučaju da je republikanski kandidat izgubio na izborima, u Belu kuću bi ušao drugi diplomac Jejla i član Skull and Bones-a: Džon Keri.
Skull and Bones Society služi kao protočni kanal ka Vrhovnom sudu, Central Intelligence Agency-ju (CIA), advokatskim firmama i upravnim odborima najprestižnijih kompanija u državi. Mreža koju njegovo članstvo predstavlja puna je tajni uz pomoć kojih bi se mogao napisati istorijat mnogih spletki i zavera. Ukoliko želimo da ispitamo mehanizme klasnih privilegija koji kroz privatne klubove operišu u okviru američkog obrazovnog sistema, najbolje je krenuti od udruženja ovog tipa.
Jer, ono što je Skull and Bones Jejlu, to su Porcellian Club Harvardu i Ivy Club Prinstonu. Zajedno sa još par manje poznatih institucija, ukupno osam elitnih američkih univerziteta čine Ajvi ligu, strogo uređen mehanizam društvene selekcije putem kog se obnavlja američka elita – istovremeno, on poriče postojanje klasnog sistema i svoj uticaj na vlast.
Uz namig i stisak šake
U posleratnom periodu razvoj sistema javnih univerziteta otpočeo je dinamiku demokratizacije višeg obrazovanja u Americi. Široka i raznovrsna skupina ljudi dobila je pristup višem obrazovanju, što je dovelo do promena u elitnim privatnim institucijama. Do tog trenutka, univerziteti Ajvi lige služili su interesima više klase, primajući gotovo isključivo decu elitnih porodica, najčešće „uz namig i stisak šake“ (što će reći preko veze). Nakon upisa, fakultetski životi sinova od „plave krvi“ proticali bi u atmosferi institucionalnog tetošenja. Sa svojim kolegama oni su stvarali (i još uvek stvaraju) čvrste veze koje traju ceo život – od Rotari kluba do upravnih odbora, preko golf terena (ovi odnosi nazivaju se „old boy network“, odnosno „mreža starih drugara“).
Tokom narednih decenija, pod pritiskom novih vladinih programa pomoći studentima skromnijeg porekla, kao i pokreta za građanska prava crnaca i feminističkih borbi, najekskluzivnije privatne institucije primorane su da omoguće zajedničko školovanje najbogatijih i akademski najuspešnijih studenata i studentkinja. Univerziteti Ajvi lige su tada usvojili kriterijume za upis koji se pre mogu nazvati meritokratskim nego aristokratskim (rezultati ispita, školska svedočanstva). Porast broja javnih, kvalitetnih i jeftinih obrazovnih institucija i pojava stipendista i stipendistkinja na elitnim univerzitetima učvrstio je ideju obrazovnog sistema otvorenog za (skoro) sve. Sve što je bilo neophodno bio je vredan rad.
Ipak, američki obrazovni sistem još uvek se vodi moćnim mehanizmima socijalne selekcije, iako su oni skriveni iza značajnih sredstava koja koledži i univerziteti ulažu u svoje odnose s javnošću, stvarajući imidž obrazovnog prestiža i klasne neutralnosti. Vrata elitnih institucija su možda otvorena, ali kranje ekskluzivni svet klubova, studentskih udruženja i bratstava još uvek igra veliku ulogu u ustanovama Ajvi lige. Danas je on zadužen za selekciju koju su pre „demokratizacije“ otvoreno sprovodili univerziteti. Klubovi proizvode socijalni svet elite kao neku vrstu društvene turšije – prirodno konzervirajući klasnu eksluzivnost u obrazovnom sistemu koji se formalno zasniva na poricanju postojanja društvene stratifikacije.
Iako ustanove Ajvi lige okupljaju studente i studentkinje iz širih slojeva nego što je to ranije bio slučaj, najveći deo njihovih prihoda dolazi od američkih i međunarodnih elita. Uz to, one ohrabruju postojanje ekskluzivnih klubova za vladajuću klasu, jer su oni sredstvo brzog pristupa potencijalnim donatorima tokom kampanja za prikupljanje novca.
Za visoko obrazovanje u Sjedinjenim Američkim Državama zaduženo je oko dve hiljade ustanova. Njihova hijerarhija zasniva se na nivou eksluzivnosti i prestiža, starosti (da bi bršljan, ivy, prekrio čitavu fasadu zgrade, potrebno je da prođe jako mnogo vremena), finansijskoj moći i socijalnom poreklu studentskog tela. Na samom vrhu nalaze se Harvard (osnovan 1636. godine), Jejl (1701) i Prinston (1746): tri najekskluzivnija i najprestižnija univerziteta. Svaki od njih ima budžet uporediv sa ukupnim kapitalom prosečne multinacionalne kompanije (Harvard je najbogatiji univerzitet na planeti sa budžetom od 22 miijarde dolara; Jejl i Prinston raspolažu sa, otprilike, po pola te sume). Još pet privatnih univerziteta Ajvi lige poseduje sredstva od više milijardi dolara, što je slučaj i sa još dvanaestak privatnih univerziteta koji joj ne pripadaju.
Pozamašne donacije
Ove hrpe plod su prisnih i drevnih veza između pomenutih institucija i najistaknutijih i najbogatijih američkih porodica. „Razvojni biroi“, postavljeni u samo srce univerzitetâ, marljivo prikupljaju njihove pozamašne donacije. U očima većine ljudi, privatni klubovi predstavljaju zabran privilegija i ekskluzivnosti; za univerzitetske uprave, oni su sočni plodovi koje treba pobrati. Zadužbine bivših đaka Ajvi lige gomilaju se pokolenjima, što trenutnom studentskom telu pruža značajne akumulirane prednosti (oprema, nastavni kadar): Prinston, Harvard i Jejl trenutno imaju budžete od, redom, 1300000, 1065000 i 947000 dolara dolara po studentu. Uvrežena praksa ličnih donacija svojoj alma mater (bivšoj ustanovi visokog obrazovanja, prim. prev.) počinje da se širi i na javne ustanove.
Budući da ne plaćaju porez, univerziteti često uplaćuju (…)
