Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MILIONI ZABORAVLJENIH U „SVEOPŠTOJ DIGITALIZACIJI“

Možemo li živeti bez Interneta?

Hoćemo li uskoro biti prinuđeni skenirati vlastiti mobilni telefon ili koristiti Internet da bismo se vozili metroom, vozom, avionom, da bismo nešto kupili ili platili porez? Rečeno nam je da to nije nikakav problem, da je pogodnije i da se svi brzo naviknu. Ali, mnogi ne misle tako

Polja krompira i lana, zvonik gotičke crkve, a u daljini belgijska granica, divovska mrestilišta, prodavci duhana, benzina i pralina. Nalazimo se u kantonu Ondšot, u departmanu Nord, koji broji četiri hiljade stanovnica i stanovnika. Na raskrsnici dve magistrale se nalazi Kuća usluga javnosti (Maison de services au public, MSAP), beživotna zgrada u kojoj dva službenika dočekuju lokalne stanovnice i stanovnike, previše udaljena od javnih agencija koja se nalaze dvadesetak kilometara dalje u Denkerku.

Bilo je jedanaest sati prepodne kada je tog 9. maja 2019. Mari-Klod Klaris, stara 65 godina, otvorila vrata zgrade MSAP sa dva velika dosijea ispod miške. „Uvek sam vodila računa o svojim papirima, ceo život, ali tamo se osećam kao da sam glupa, kao idiotkinja, jer sve postavljaju preko Interneta.“ U nekadašnjem Point com, koji je postao Point relais services, potom MSAP (pre nego što je postao jedna od dve hiljade francuskih kuća usluga), sve je više onih koji odbijaju digitalni svet. Brojne stvari koje su nekada mogli da urade sasvim jednostavno, sada su im postale nemoguće.

Dematerijalizacija komplikuje svakodnevni život mnogih stanovnica i stanovnika ove poljoprivredne regije. Gospođa Klaris u flamanskoj haljini i rumenih obraza je na ivici besa. Za ovu penzionerku koja koristi različite usluge (za nekretnine, prodaju, zabavu), prijavljivanje prihoda na Internetu je pravi „košmar“. „Moje selo nije na kraju sveta, ali mi jesmo u zaostatku! Internet ovde nikada nije dobro funkcionirao. Kada ih pozovemo oni stalno ponavljaju: isključite, uključite, isključite... Već mi je puna kapa svega, ne želim još više osedeti zbog toga“.

Gospođa Klaris živi u sivoj zoni, jednoj od podkategorija bele zone (u koju je 2018. potpadalo gotovo 541 komuna). Ona je deo 12,8 miliona Francuskinja i Francuza koji nemaju pristup širokopojasnom Internetu. Dočekuje je lokalni službenik Kristof Rikebuš koji je uverljiv. Pita je za njen fiskalni broj i lozinku. Ona pregledava papire, prevrće ih i svuda pretražuje. „Ne znam“, odgovara. „Imate li Ameli račun, on vam služi kao lozinka za sve sajtove javnih servisa“, pita je službenik. „Ameli kažete?“

Mari-Klod Klaris se između lozinki za računar, telefon, mailove, kao i za sve ostalo, oseća izgubljeno. „Ok, da li je vaša e-mail adresa još uvek važeća?“, pita je službenik. „Pa, valjda, pretpostavljam“. Ona ne koristi e-mail poštu, preferira ručno pisana pisma i razgovore uživo. „Promeniću vam šifru“, najavljuje Rikebuš, „stići će vam nova na vaš e-mail“.

Da bi otkrila ovaj novi Sezame otvori se, Mari-Klod će morati potražiti pomoć svoje snahe. Ona također pripada skupini od 75% Francuskinja i Francuza koji u 2018. nisu posedovali smartphone. „Vratite se sa tim kodom“, kaže Rikebuš, „pa ćemo sve postaviti iznova“. Uz malo sreće, poruka sa sajta impots.gouv.fr neće stići na neželjenu e-mail adresu: ponavljajuća zamka koju službenik treba da spreči.

Identifikatori, lozinke, Captcha (vizuelni testovi za razlikovanje čoveka od robota), e-mailovi potvrde... Ništa od toga za gospođu Klaris nije jasno. „Na ovaj način počinjemo misliti da smo glupi“, ponavlja ona, „a onda se ne usuđujemo da ponovno koristimo Internet. Često odustajemo. Isti je slučaj sa bankom, sada sve ide preko Interneta. Ako treba da imam sastanak sa nekim od krvi i mesa, onda se osećam sigurnije. Pitam se kako smo stigli dotle“.

Ka društvu bez kontakta

Preko tri miliona ljudi u Francuskoj oseća nelagodu u vezi sa Internetom, od čega 23% stanovništva ima preko 18 godina. Starije osobe predstavljaju 66% onih koji su naujdaljeniji od digitalnog sveta, a 55% onih koji su stariji od 70 godina nemaju pristup Internetu. Svaka peta osoba mlađa od 35 godina također ima razloga za zabrinutost. Departman Nord broji više od 598 000 onih bez Interneta (23% od 2,6 miliona stanovnica i stanovnika). Pojavio se i prilično suptilan pojam kojim se označava da neko nema kompjutersku opremu, da ne ovladava znanjem korišćenja kompjutera ili da nema pristup Internetu: „ilektronizam“ (neologizam skovan od reči information-illiteracy kojim se označava informatička nepismenost, prim.prev.)

Polovina onih koji nisu korisnici i korisnice Interneta obitava u opštinama koje broje manje od dvadeset hiljada stanovnica i stanovnika, poput kantona Ondšot. „Nisu samo penzioneri informatički nepismeni, već isto tako i pedesetogodišnjaci“, primećuje Rikebuš. „Penzioneri žele da koriste Internet već samo zbog toga što će moći da razgovaraju sa unucima na Skajpu. Manje su neprijateljski raspoloženi prema korišćenju Interneta, jer često pronalaze istinski interes i imaju više vremena za navigaciju. Ljudi uglavnom traže obuku, ali to nije predviđeno“. Mounir Mahjoubi je septembra 2018, tada državni sekretar za digitalne tehnologije, najavio da će država investirati od 75 do 100 miliona eura „u roku od nekoliko godina“ za obuku 13 miliona Francuskinja i Francuza u ovladavanju digitalnim svetom, što bi se odvijalo tempom od milion i pol osoba godišnje. To je samo kap u vodi.

Nedelju za nedeljom, omča oko onih koji „nikada nisu bili konektovani“ se steže. Od novembra 2017. se sve što je povezano sa vozačkom dozvolom ili registracijom automobila mora obavljati preko Interneta. Isto se odnosi na registraciju na Pôle emploi (služba za zapošljavanje), na Caisse d’allocations familiales (CAF, sistem društvene sigurnosti koji je orijentiran na porodicu), na Caisse primaire d’assurance-maladie (CPAM, sistem zdravstvenog osiguranja), na penzioni fond, pretplatu za Électricité de France (EDF, državna kompanija za električnu energiju) ili na prijave za studentske stipendije. Oni koji se opiru prijavljivanju dohotka, imaju koristi od prošlogodišnjeg izuzeća.

Bilo da je reč o rezervisanju stola u restoranu ili noćenja u hotelu, o rezervaciji mesta za predstavu ili za sportsko takmičenje, kupovini karte za bioskop ili za javni prevoz, o zakazivanju kod lekara. o registrovanju za teniski turnir, o obavljanju administrativnog postupka ili o skeniranju kupovine u supermarketu: dematerijalizacija iz dana u dan zauzima sve više prostora. Karte za metro u Parizu u 2021. godini više neće biti kartonske, već plastične kartice koje se mogu dopunjavati ili pikseli na ekranu telefona. Od 2021. godine će i kartica Vitale (zdravstvena knjižica) biti zamenjena mobilnom aplikacijom apCV. dok će mnoge kancelarije službe zdravstvenog osiguranja nestati (kao što se već događa u departmanu Izer, gde se jedna za drugom zatvaraju). Svake nedelje neka banka, kompanija ili javni servis najavljuju kreiranje sistema koji će u potpunosti biti dematerijaliziran (poput partnerstva između Apple i Pathé-Gaumont radi kupovine bioskopskih karata od sredine 2019. godine). Stvara se društvo bez kontakta sa milionima građanki i građana koji se prinudno sučeljavaju sa ekranima.

Predsednik Emanuel Makron je najavio: sve javne usluge će do 2022. biti dematerijalizovane. Uštede su obećavajuće. „Znajući da građanin u proseku obavlja šest formalnosti godišnje, račun je jednostavan: prelaz na digitalizaciju za državnu kasu predstavlja uštedu od 64 eura po korisniku. Ukupni dobitak iznosi 450 miliona eura“, objavljuje France Info i izostavlja jedan detalj: država za integralnu digitalizaciju mora izdvojiti više od 9 milijardi eura. „Da bi se izvršila ova reforma, prvo treba pristati na ulaganje i promeniti prakse (...) Država se ne sme plašiti promena“, rekao je Makron pred revizorskim sudom 22. januara 2018.

„Živimo u slobodnoj republici i istovremeno imamo sve manje i manje izbora, jer je sve dematerijalizirano. Nikada to nisam tražio, tako da funkcioniram drugačije. Sve je pitanje organizacije: koraka, dana“, kaže David (...)

Obim celog teksta : 3 811 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žulijan Brigo

je novinar i autor, zajedo sa Olivijeom Siranom, knjige Boulots de merde! Du cireur au trader, enquête sur l’utilité et la nuisance sociales des métiers, La Découverte, Paris, 2016.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst