Pobornici monarhističke istorije najčešće se zadovoljavaju da ispričaju priču o Stogodišnjem ratu podsećajući samo na suparništvo između vladajućih porodica. U stvarnosti, ovaj dugi period kolektivnog nasilja nastao je takođe zbog ozbiljne ekonomske krize koja je potresla Evropu početkom XIV veka. Istoričari su ovu depresiju objasnili pomoću nekoliko faktora. Prema Eduardu Perua, kriza zbog nedostatka osnovnih sredstava za život od 1314-1316. godine delovala je kao okidač. Ona je prouzrokovala demografski kolaps, sužavanje obradivih površina i pad industrijske aktivnosti. Noviji radovi su pokazali da je napredak do kog je došlo u prethodnom periodu imao za posledicu uključivanje seljaka u novčane tokove. Mnogi od njih su dopunjavali izvore dobijene sa svoje zemlje platom koja je ostvarivana radom na drugom imanju ili baveći se zanatskom delatnošću, kao što su predenje i tkanje, što je već bilo rašireno u selima na Severu i u Flandriji. Ovakav razvoj razmene stavio ih je u povećanu zavisnost od tržišta, a samim tim i fluktuacije cena. Ovaj fenomen bi mogao da objasni brzo širenje ekonomske krize u velikom delu zapadne Evrope i činjenicu da je ona u isto vreme zahvatila seljake i gradski proletarijat.
Recesija je takođe smanjila resurse vlastele koja odgovara povećanjem poreskog opterećenja, pogoršavši time bedu seljaka. Ovi ekonomski činioci su odigrali odlučujuću ulogu u sve češćim provalama nasilja, a Stogodišnji rat je bio njihov najvidljiviji izraz. Recesija je dostigla vrhunac u vreme strašne epidemije crne kuge. Za pet godina (1347-1352), ta pošast je izazvala više od dvadeset pet miliona smrtnih slučajeva. Procenjuje se da je u to vreme nestala trećina evropskog stanovništva. Kraljevina Francuska, koja je početkom XIII-og veka imala šesnaest miliona stanovnika, jedan vek kasnije imala je samo dvanaest miliona. Kriza je posebno pogodila seosku ekonomiju. Prihodi vlastele znatno su opali, što je uticalo na nivo života sitnog plemstva. U pokušaju da poprave svoju situaciju, posednici su dodatno eksploatisali radnu snagu seljaka. Trinaesti i četrnaesti vek su zbog toga bili obeleženi ponovnim preuzimanjem upravljanja od strane vlastele. Iako se prilike mogu razlikovati od jedne regije do druge, na mnogim mestima je došlo do jačanja kmetstva. To je naročito bio slučaj na zemlji opatije Sen Klod - velikog crkvenog vlastelinstva u Juri - koje je formalno zavisilo od Svetog rimskog carstva. Male zajednice seljaka koje su se formirale da bi okrčile šume koje nisu bile korišćene izgubile su autonomiju, a lokalno stanovništvo se obnovilo oko dva statusa: buržoazije i kmetova.
Odbijanje rada, uvreda naneta Bogu
Ta kriza je najviše pogodila seosku sredinu, ali ni gradovi nisu bili pošteđeni. Ne samo da su njihovi stanovnici bili pogođeni nevoljama tog vremena, već su morali da se nose sa velikim prilivom migranata koje su rat, epidemije i glad oterali sa sela. Jedna od glavnih posledica ove navale na gradove bila je da je beda odjednom postala mnogo vidljivija. Sve do XI-og veka, slabost ekonomskog razvoja učinila je masovno siromaštvo endemskim, ali to elite nije mnogo brinulo. U poslednja dva stoleća Srednjeg veka, načini na koje je beda postala vidljiva duboko su se promenili. Siromaštvo je prestalo da se doživljava kao individualna nevolja. Ono je postalo društvena nevolja i zločin. Kao što napominje Mišel Molat,.,30% do 40%.,siromašnihˮ u nekom gradu iz XIV-og veka ili s početka XV-og veka imalo je veću težinu nego 80% u selima iz X-og veka.ˮ Kao što to često biva, zabuna koja je posledica pogrešnih predstava ogleda se u jeziku. Reč.,beneficijaˮ (koja je u XVII-om veku dala reč dobročinstvo (franc. bienfaisance, prim. prev) nametnula se da opiše desakralizaciju milosrđa. U tom urbanom društvu organizovanom kao telo, gde se svaka grupa štitila stvarajući vlastite granice, najezda svih tih skitnica izazvala je duboku krizu prethodnog sistema pomoći siromašnima. Verske institucije koje su u prethodnim vekovima stvorene za brigu o siromašnima, brzo su bile preplavljene. Njihova uloga je od sredine XIV-og veka opala u korist gradskih ustanova. Ove su se pak prilagođavale novim zahtevima vršeći selekciju zasnovanu na prebivalištu. Namećući siromašnima karakteristične oznake (žetone, olovne pločice, krstove zašivene na rukavu ili na grudima, itd.), oni koji su sprovodili ovu politiku pomoći izmislili su začetke identifikacije nosilaca prava. Istovremeno, ova racionalizacija dovodi do preciznijeg pojma.,siromaštvaˮ tako što pravi razliku koja se zasniva na kriterijumu spremnosti na rad.
Kao posledica toga sredinom XIV-og veka pojavio se jedan novi profil siromaha. Sve rigoroznije odvajanje dobrih od loših siromaha dovelo je do prebacivanja pravog skitnice u kategoriju kriminalca. Porast broja pravih prosijaka svuda je izazvao reakcije koje su imale za cilj da ih se dovede u red. Odbijanje rada predstavljeno je kao uvreda Boga koju je pravi hrišćanin morao da sprečava. Širom Evrope, umnožile su se mere za suzbijanje te pošasti. Vlasti su pozivale Crkvu da više ne daje milostinju.,ljudima zdravog tela i udovaˮ. Tako je rođena policija za siromašne.
Godine 1351, Jovan II, nazvan.,Dobriˮ, doneo je prvi propis kraljevine Francuske protiv onih koje.,grad Pariz smatra besposličarimaˮ. On zabranjuje radnicima da radnim danima posećuju taverne i napuštaju svoje radionice kako bi tražili bolju platu. Godine 1367, nova kraljevska uredba prisilila je nezaposlene da popravljaju kanale, pod pretnjom bičevanja. Taj tekst je vrlo jasan, iako je pisan na starofrancuskom:.,I nakon što se utvrdi da su ovi tri dana besposličili ili se kockali ili prosjačili, oni će biti uhvaćeni i stavljeni u zatvor na vodi i hlebu; i tako će biti zadržani četiri dana, i kada budu oslobođeni iz rečenog zatvora, ako budu nađeni da su besposleni ili bez dobra od kojeg bi mogli da žive, ili ako nemaju jemstvo zadovoljavajućih osoba, bez prevare, kojima čine usluge ili kojima služe, biće stavljeni na stub i usijanim gvožđem biće označeni i proterani sa rečenih mesta.ˮ Ta naredba dobro pokazuje glavnu ulogu prisile u rešavanju socijalnog pitanja..,Pravosudni sistem i policijski aparat su, pre svega usmereni protiv nižih slojeva društvene hijerarhijeˮ, naglašava Bronislav Geremek. Treba, međutim, precizirati da je u to vreme policija još uvek bila u začetku i da nije predstavljala deo odvojen od društva. U Parizu, su se (…)
