Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MUTNA VODA JEDNOG PSEUDOPROCESA

Neonacističko nasilje u Nemačkoj

Neonacistička ćelija, serijska ubistva, policija koja žmuri na jedno oko: ovo su elementi drame koja potresa Nemačku od početka 2000-tih. Sami promašaji procesa vođenog između 2013. i 2018. godine u Minhenu otkrivaju ambivalentnost bezbednosnih službi, kao i pravosudnih institucija, prema nasilju ekstremne desnice

Jedanaesti jul 2018. godine. Ismail Jozgat pada na zemlju, počinje da zapomaže, potom se poliva vodom po glavi. On je otac Halita Jozgata, kog je dvanaest godina ranije ubila grupa zvana Nacionalsocijalistička ilegala (Nationalsozialistischer Untergrund – NSU), i upravo je čuo presude koje je Manfred Gocl, krivični sudija regionalnog visokog suda (Oberlandesgericht) u Minhenu izrekao za petoro optuženih. Prvooptužena je strogo kažnjena; njeni saučesnici veoma blago.

Time je okončano suđenje za najveći niz neonacističkih zločina počinjenih u Nemačkoj od kraja Drugog svetskog rata. Između septembra 2000. i aprila 2007. godine, devet osoba imigrantskog porekla (najčešće turskog), kao i jedna policajka, ubijeno je istim pištoljem u više gradova u Nemačkoj. Policija je prvobitno verovala da se radilo o rayračunavanju unutar imigrantskih zajednica. Nakon svakog od ubistava, istraga se fokusirala na porodice, komšiluke i društvene krugove žrtava, povremeno čak nastojeći da uz pomoć lažnih tvrdnji ocrne ubijene u očima njihovih najmilijih. Dve krivične istražne komisije koje su se ovim zločinima bavile nazvane su Bosfor i Halbmond („mladi mesec“, aluzija na tursku zastavu). Što se tiče medija, oni su za takozvana „kebab ubistva“ optuživali „turobni paralelni svet“ droge i turske mafije. U komisiji Bosfor, jednoj od najvećih tokom čitave krivične istorije Nemačke, skoro sto šezdeset policijskih agenata istraživalo je pogrešne tragove. Takođe, kada je 2007. godine jedna policajka ubijena u patrolnim kolima, a njen kolega teško ranjem hicem u glavu, inspektori su se dali u potragu za „fantomom iz Hajlbrona“ – grada u kome se napad desio – među Romima, za koje su policijski psiholozi tvrdili da „im je laganje ključni aspekt socijalizacije “. Ni tri bombaška napada na mete povezane sa imigrantima nisu uspela da skrenu pogled snaga reda prema neonacističkom pokretu, bez obzira na dvadeset i četiri osobe koje su u njima bile povređene. S druge strane, među žrtvama, njihovim zajednicama i malobrojnim novinarima, javila se i počela da jača sumnja da iza napada stoje ekstremno desničarski krugovi.

Sve se promenilo početkom novembra 2011, nakon predaje Beate Čepe. Istraga se tada okrenula scenariju koji je prethodno uporno ignorisala. Hiljadu devetsto devedeset i osme godine, nakon nekoliko manjih napada, Uve Bonhardt, Uve Mundlos i Čepe osnovali su NSU. Između 1998. i 2011. uspeli su da prikupe oko 600000 evra pljačkajući jedan supermarket i četrnaest ili, možda, petnaest banaka, povredivši pritom nepoznat broj ljudi. Troje osnivača NSU živeli su gotovo četrnaest godina u tajnosti u Saskoj, dok ih je široka mreža simpatizera izdržavala i štitila. Nakon poslednje neuspele pljačke i smrti dvojice članova grupe – koji su se samoubili, ili ih je neko nepoznat ubio, 4. novembra 2011. godine – Čepe je zapalila njihov zajednički stan, medijima poslala više video-snimaka u kojima priznaje zločine i predala se policiji.

Logika posmatranja neonacističke scene kao nedužne za ove zločine, koja je bila dominantna sve do 2011. godine, nastavljena je i tokom suđenja u Minhenu, a vidi se i u njegovoj presudi. Na kraju procesa tokom kog je, između maja 2013. i jula 2018, saslušano 540 svedoka i 56 veštaka, čiji dosije broji 600000 stranica i koji je koštao između 30 i 37 miliona evra, Šape je svakako osuđena na doživotnu robiju. Međutim, to nije bio slučaj za njena četiri saučesnika, kojima su izreknute kazne od između dve i po i deset godina zatvora, na aplauz desetak drugih neonacista koji su prisustvovali suđenju. Sva četvorica našla su se na slobodi na osnovu vremena provedenog u pritvoru tokom trajanja postupka.

Ometana istraga

Pored toga što blagost ovih kazni stoji u oštrom kontrastu u odnosu na one koje su izrečene pojedinim demonstrantima protiv G20 samita u Hamburgu u julu 2017. godine (do trideset i devet meseci zatvora), postoji još jedan problem. Proces nije odagnao utisak „nezainteresovanosti do granica saradnje državnih organa reda i bezbednosti“ sa neonacističkim pokretom, kako kaže pisac Ralf Đordano. Izveštaj o odnosu državnih institucija prema NSU, koji je podnela istražna komisija parlamenta u Tiringiji, pominje „opštu katastrofu koja daje osnova za sumnje o namernoj sabotaži “. Uz činjenicu da u (...)

Obim celog teksta : 2 091 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Masimo Perineli & Kristofer Polman

su, redom, doktor savremene istorije, saradnik Roza Luksemburg fondacije; profesor javnog prava na univerzitetu u Loreni i istraživač na Koledžu svetskih studija (Collège d’études mondiales) u Parizu.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst