Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

TRI GODINE NAKON MIROVNIH PREGOVORA IZMEĐU BOGOTE I FARC-A

Ovde vlada gerila

U novembru 2016, Bogota i Revolucionarne oružane snage Kolumbije (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia – FARC) potpisali su mirovni sporazum. Budući da njme propisane mere ističu 15. avgusta 2019. i da je agrarna reforma na koju se vlada obavezala zakočena, mirovni proces počinje da propada. U poslednje tri godine ubijeno je preko petsto aktivista i aktivistkinja društvenih pokreta i skoro sto pedeset bivših boraca i borkinja. Dvadesetog maja 2019, bivši mirovni pregovarač FARC-a Ivan Markez izjavio je: „Predaja oružja bila je velika greška“. Potom se vratio u ilegalu

Bandera

Tibu, opština na severu Kolumbije. San lokalnog stanovništva naglo preseca zvuk eksplozije. Ovo je već treća u nekoliko nedelja. Kao i svih prethodnih puta, meta je policijska kamera za video-nadzor. Bandera na kojoj je ona stajala pala je i probila krov jedne kuće. „Niste se uplašili, nadam se?“, pita nas Edvin. „Oni ih dižu u vazduh jer su blindirane i ne mogu se onesposobiti vatrom iz oružja.“ „Oni?“ Edvin ne odgovara na pitanje. Idućeg jutra na ulici se govorka: „Gerilci su noćas razneli još jednu kameru“.

Crvena zona

Tibu, smešten u departman Norte de Santander, na granici sa Venecuelom, nalazi se u zona roja („crvenoj zoni“), u koju još uvek nije stigao mir koji su sklopili vlast i Revolucionarne oružane snage Kolumbije (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia – FARC). Na svakom ulazu u mesto vojnici nadziru neprestani tok autobusa i motocikala. Ljudi ne obraćaju pažnju na njih i prolaze na svojim dvotočkašima udvoje, utroje, ponekad čak i učetvoro. Buka motora meša se sa tradicionalnim melodijama koje sviraju iz nekvalitetnih zvučnika u prodavnicama i restoranima. Preko dana, policijski agenti kruže na kamionetima u neprobojnim prslucima i sa oružjem u rukama. Noću, crveno svetlo dronova podseća ljude da vlast ovu oblast drži pod budnim okom. Doduše, izdaleka. U to doba, zakon diktiraju urbane milicije i gerilci. Nevidljive, teško ih je razlikovati od noćnog življa koji tumara između sala za bilijar i barova. Vencuelanske prostitutke, seljaci raseljeni u ratu, ulični prodavci... Nemoguće je znati ko od njih pripada ogromnoj mreži pobunjeničkih doušnika. „Onaj lik što leži na zemlji, tamo – on bi mogao biti jedan od njih“, veselo kaže naš kontakt. „U svakom slučaju, pod nadzorom si od kako si sišao sa autobusa.“

Prisustvo

Pre par dana, ubijena su dvojica dečaka za koje se sumnjalo da su krali mopede. „Krađa je nemoguća u Tibuu, što ne znači da određeni ne pokušavaju“, objašnjava nam Fabijan Kontreras, tamošnji psiholog. „Gerila obzanjuje svoje prisustvo društvenom kontrolom koju vrši nad stanovništvom. Odsustvo države to olakšava – Katatumbo je predeo bogat prirodnim resursima, ali ne i ekonomskim investicijama. Javna infrastruktura gotovo da ne postoji.“ Naš sagovornik okreće se preko ramena pre nego što će nastaviti: „Ljudi mogu da pričaju šta hoće; uistinu, ovde vlada gerila.“

Plutajući rat

Ni uniforme, ni vojske, ni zastave. „Znate li da CIA [Central Intelligence Agency] ima programe za prepoznavanje lica“, pita nas Hairo. „Nova tehnologija nas primorava da preduzmemo strože sigurnosne mere.“ Ovaj mladić od jedva trideset godina pripadnik je urbane mreže Oslobodilačke nacionalne armije (Ejército de Liberación Nacional – ELN). Ne smemo da otkrijemo njegovo prezime, niti gde smo se sreli s njim. Sa njime nas je upoznala grupa revolucionara čiji je saborac. Jednom nogom u legalnosti, drugom u oružanoj borbi, „ELN se ogradio od modela otvorenog rata koji zagovara FARC. On nema za cilj da preraste u regularnu vojsku“, objašnjava nam Karlos Medina Galego, predavač i istraživač na Kolumbijskom nacionalnom univerzitetu u Bogoti. „Gerilci i ELN razradili su model takozvanog „plutajućeg rata“. On nema liniju fronta, zone sukoba, niti upravne teritorije. Međutim, gerila vrši uticaj na stanovništvo tamo gde operiše: skuplja porez, određuje kandidate na izborima, infiltrira se u društvene organizacije. ELN, naravno, ima baze u kojima se nalaze njihovi komandanti, ali najveći deo njegovih snaga predstavljaju specijalne jedinice zadužene da napadaju vojne, političke i ekonomske mete. Ove jedinice sastavljene od milicianos-a [milicajci, urbani borci], stapaju se sa stanovništvom. One su nevidljive.“

Hairo ne protivreči ovom opisu. Zaposlen kao slobodni profesionalac, uvek u šorcu i patikama, izgled ovog mladića ni po čemu ne otkriva prirodu njegovog angažmana. Štaviše, on ni jednom ne pominje ime ELN – govori isključivo o „organizaciji“. ELN, osnovan 1964. od strane grupe kolumbijskih studenata inspirisanih Kastroovom revolucijom, koji su otišli na Kubu kako bi stekli vojno umeće, ubrzo je postao bitan akter u kolumbijskom sukobu, iako je ostao u senci moćnijih gerilskih pokreta (FARC) ili spektakularnijih akcija (M-19). Od kako su FARC i zvanična Bogota potpisali mirovni sporazum, 2016. godine, nakon četvorogodišnjih pregovora, ELN je postao najstarija pobunjenička organizacija u zemlji. Pregovori koje je ova organizacija vodila sa vladom propali su nakon eksplozije automobila u jednoj policijskoj školi u Bogoti sedamnaestog januara ove godine. ELN je preuzeo odgovornost za napad u srcu glavnog grada u kom je poginulo dvadeset i dva kadeta. Uprkos ovoj demonstraciji sile, delovanje organizacije ograničeno je na samo na određene delove kolumbijske teritorije. Medijski manje prisutan od FARC-a (zbog toga što raspolaže manjom vojnom snagom), ELN-ov politički uticaj na stanovništvo izvan zona direktnog uticaja nije naročito veliki. Određeni, poput Medine Galego, smatraju da je za vlast on idealni protivnik: „ELN je neprijatelj kakvog država želi. Ona može da koristi činjenicu njegovog postojanja kako bi pravdala svoju represivnu politiku. ELN po vlast nije pretnja, već prednost.“

Drum

Na izlazu iz Tibua, funkciju naplatne rampe obavlja lanac razapet preko puta. Za jedan pezos, dečak koji kontroliše prolazak vozila spušta ga na peščano tlo. „To je zamka koju su postavili borci“, rečeno nam je, mada ne i to o kojim tačno borcima je reč. Prolaz nam je otvoren, te naš motocikl izleće na put koji proseca gustu vegetaciju džungle. Nakon beskrajne vožnje, zemljani drum izbija na asfalt puta koji se gradi kako bi povezao Tibu sa Kukutom, glavnim gradom departmana.

„Krećete se kopnom? U sred Kakatumba?“, čudi se oficir koji nas je zaustavio kako bi proverio naše dokumente. „Svesni ste da je ovo ratna zona? Mogli su vas oteti.“ Željna da uspostavi do sad nepostojeće prisustvo u ovom izolovanom regionu, država se nada da će novi put olakšati borbu protiv oružanih grupa. Vojska, zadužena da obezbeđuje gradilište, odbija uporne napade ELN-a koji je naročito aktivan u ovom regionu. Nekoliko dana pre nego što smo prošli ovuda, vojnici na jednoj od etapa napadnuti su dvema eksplozivnim napravama.

Kompas

Politički rivalitet ovde se još uvek rešava nasiljem. „Primili smo pretnje“, objašnjava nam Mario, vođa male grupe komunističkih aktivista i aktivistkinja, politički bliske FARC-u, koja se sprema da izađe na regionalne izbore na jesen u departmanu koji je doprineo izboru tvrdog desničara Ivana Dukea na mesto predsednika. „Iz pouzdanih izvora znamo da su pokušali da pošalju ljude da nas ošišaju.“ Ošišaju? „Da nas ubiju“, pojašnjava Mario i dodaje: „Međutim i mi imamo prijatelje koji bi mogli da nas osvete. To omogućava da se status quo održi.“

U regionu deluje više naoružanih grupa nego što se može nabrojati na prste obe ruke: vojne, paravojne, gerilske, bivši narkodileri i njihovi konkurenti koji ponekad vuku poreklo iz naoružanih grupa, itd. Sve su to potencijalni saveznici koji pomažu (...)

Obim celog teksta : 3 682 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Loik Ramirez

je novinar.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst