Američka levica predvodi borbu protiv predsednika Donalda Trampa, njegovih ekonomskih i socijalnih politika i rasističkih ispada. Progresivni aktivisti i aktivistkinje, koji retko potiču iz siromašnih slojeva i najčešće su visokoobrazovani, svoju političku kulturu stiču u socijalnim krugovima iz kojih češće izrastaju humanistički profesionalci i upravljački kadrovi nego radnici belih ili plavih okovratnika. Kao i većina stanovnika i stanovnica Amerike, oni uglavnom žive u relativno homogenim zajednicama i druže se sa ljudima koji razmišljaju na slične načine kao i oni sami. Ukratko, žive u enklavama međusobnog potvrđivanja, uglavnom u blizi mesta koja su im namenjena (restorana i kafića, umetničkih galerija, muzeja, koncernih hala, univerziteta, itd). Univerziteti na kojima studiraju pružaju im više od visokog obrazovanja. Godine koje provedu na univerzitetu pružaju budućim menadžerima kontakte i odnose koji ih ističu. Oslobođeni roditeljskog autoriteta, oni na kampusima žive nezavisnim životom, otvaraju se za nove ideje, gaje prijateljstva i seksualno sazrevaju.
Fokus na mikroagresijama
U Sjedinjenim Američkim Državama, kao i u mnogim drugim zemljama, univerziteti takođe služe kao uzletne rampe društvenih pokreta. U decenijama nakon Drugog svetskog rata, studenti i studentkinje igrali su ključnu ulogu u borbama za građanska prava, prava žena i seksualnih manjina, kao i u borbi protiv rata u Vijetnamu, a ne treba zaboraviti ni to da je kampus oduvek igrao ulogu glavnog štaba društvenih pokreta, i trenažnog centra za aktiviste i aktivistkinje. Radikalne struje najrazličitijih usmerenja širile su se po fakultetima. Međutim, od 1980-tih, dominantna prizma počela je da se nameće: sveto trojstvo društvenog identiteta – rasa, rod i klasa. Ovaj „identitetski diskurs“ ušančio se na većini odeljenja za društvene nauke, podstaknut razvojem poljâ interdisciplinarnih studija i cultural studies („studija kulture“).
Iako je indentitetski pristup veoma zastupljen i u drugim sektorima – u umetnosti, filantropiji, medijima – univerzitet ostaje njegov glavni bastion. U epohi u kojoj konzervativni diskurs dominira ostatkom društva, fakulteti su jedna od retkih institucija u kojima leve ideje ne samo da su prihvaćene, već se i slobodno iskazuju, u mere da čak imaju izvestan uticaj, naročito na humanistici. U određenom smislu, kao da su nastavni kadar i studentsko telo, suočeni sa reakcionarnom ofanzivom, zaključali vrata univerziteta u želji da prostor nad kojim još uvek imaju kontrolu pročiste od rasizma i homofobije kojima je društvo, prema njihovom mišljenju, zasićeno. Doduše, ne moraju da idu predaleko da bi našli rasizam – većina američkih univerziteta u početku se vodila principom rasnog i polnog isključivanja. Neki od najprestižnijih (Harvard, Džordžtaun, Jejl, Braun) čak su u velikoj meri profitirali od robovskog rada i robovlasničkog sistema.
Međutim, sada kada vlada opsesija identitetom, ove teme nisu naročito zanimljive aktivistima i aktivistkinjama. Oni se radije fokusiraju na društvenu interakciju na kampusu. Taj izbor pokrenuo je diskusije o sadržaju silabusa, načinu vođenja kurseva i mikroagresijama koje se svakodnevno javljaju. Mikroagresije su tenzije ili konflikti niskog intenziteta do kojih dolazi kada se studenti i studentkinje iz marginalizovanih slojeva osećaju ugroženim zbog, prema njihovom mišljenju, uvredljivih ili ponižavajućih oblika govora koji dolaze bilo od osoba na pozicijama moći, bilo od drugih studenata i studentkinja koje smatraju privilegovanijim. Drugačije mišljenje „dominantnih“ često se u očima „potčinjenih“ pretvara u mikroagresiju.
Ovi mali sukobi barem delimično otežavaju zajednički život studenata i studentkinja koji mogu poticati iz društveno međusobno veoma udaljenih krugova. Poslednjih godina, većina najskupljih privatnih fakulteta zapravo je povećala sredstva za finansijsku pomoć studentima iz skromnih porodica. Povećanje broja mladih ljudi različitog društvenog porekla logički je dovelo do veće verovatnoće međuljudskih sukoba koji se često posmatraju kroz prizmu mikroagresija.
Kako bi se izbegli potencijalni problemi – naročito oni sudskog karaktera – koje bi ovi konflikti izazvali, uprave univerziteta moraju veoma predano i pažljivo upravljati životom na svojim kampusima. Bilo koji nesporazum, pogrešna odluka ili nesrećna formulacija mogu imati ozbiljne posledice. Kako bi se izbeglo da osećanja drugih ljudi budu povređena, studentsko telo, nastavni kadar i uprava redovno dobijaju pozive na radionice i treninge. Reči „tolerancija“, „različitost“, „senzibilisanost“ preplavljuju grupne imejlove. To znači da student koji želi da stekne reputaciju borca za socijalnu pravdu ne mora da se okreće političkim praksama iz prošlosti: koordinisanju kolektivnih akcija, izgradnji dugoročnih organizacija, pokušavanju da stupi u kontakt sa svetom izvan kampusa, pronalaženju odgovora na pitanja saradnje i jedinstva sa drugim grupama, ubeđivanja drugih ljudi da menjaju svoje stavove... Dovoljno mu je da različitost proglasi za vrednost po sebi i da kritikuje neznanje i manjak senzibiliteta onih koji se sa njim ne (…)
