Kada su prošlog februara francuske vazdušne snage gađale kolonu tenkova Saveza snaga otpora (Union des forces de la résistance – UFR), oružanog opozicionog pokreta u Čadu, brojni komentatori pomenuli su dugu istoriju mešanja nekadašnje kolonijalne sile u toj zemlji. Ova operacija, tokom koje je ubijeno više članova UFR-a, ističe se po jednoj stvari: po prvi put nakon jako dugo vremena, Pariz se direktno opredelio za korišćenje sile u vezi sa unutrašnjim političkim pitanjem koje muči njegovog saveznika, ne naročito demokratskog predsednika Idrisa Debija Itnoa.
Francuskoj „više nije dovoljno da stvara uslove koji bi pogodovali pobedi vosjke Čada: sama je počela da bombarduje pobunjenike“, piše politikološkinja Marijel Debos. Ponavljajući propagandu autokratskog režima u Čadu, prema kojoj su pobunjenici puki „teroristi“, ministar spoljnih poslova Žan Iv Le Drijan čak je uporedio intervenciju francuske avijacije sa početkom operacije „Serval“ u Maliju kojom je u januaru 2013. godine sprečena ofanziva džihadističkih snaga na Bamako.
Predsednik Nigera, Mahamadu Isufu, koji je na vlast došao 2011. i potom na izborima 2016. godine osvojio drugi mandat, deluje nedodirljivo koliko i njegov parnjak iz Čada, uprkos čestom kršenju slobode govora u njegovoj zemlji. Isufu je dao odrešene ruke francuskoj vojsci, koja ima bazu u Niameju odakle šalje dronove kako bi, zvanično, nadzirala terorističke pokrete širom Sahela. „Budući da je takvo viđenje u saglasju sa njihovom kulturom, oficiri smatraju da je nužno imati vlast čvrste ruke kako bi se odgovorilo na terorističke pretnje“, objašnjava nam francuski diplomata na zadatku u ovoj zoni koji želi da ostane anoniman. „Oni odbijaju da shvate da podrška autokratskim režimima može motivisati pojedince da se priključe terorističkim organizacijama ili, makar, da postanu njihovi simpatizeri.“
Svejedno, od 2013. godine, politički i diplomatski uticaj francuskog generalštaba neprestano raste, paralelno sa sve snažnijom vojnom intervencijom koju Pariz diktira u zoni Sahara-Sahel. „Danas, u Sahelu, bezbednjački aspekt bitniji je od svega ostalog“, ogorčeno zaključuje isti diplomata. „Kao posledica toga, vojnici su postali glavni sagovornici u očima političara. Njihove analize su bitnije od naših.“
Francuski oficiri su glavni sagovornici vođstava određenih država Sahela, čak više nego ambasadori Francuske. Evelin Dekor, ambasadorka u Ndžameni od 2013. do 2016, a potom u Bamaku od 2016. do 2018. otvoreno se nervirala zbog ove „konkurencije“.
Oficiri bez zadrške
Ona je prevremeno opozvana 2018. godine i postavljena na mesto vrhovne upraviteljke Francuskih južnih i antarktičkih teritorija (Terres australes et antarctiques françaises – TAAF) – poziciju koja ima reputaciju puke formalnosti. Kancelarije francuske diplomatije bruje od glasina o tome kako joj je vojska došla glave. Njeno iskustvo ilustruje pogubljenost diplomatskog korpusa svedenog na to da prati izbore vojnika – a ponekad i da im obezbeđuje korisničke usluge: saradnju sa oružanim grupama na terenu, uključujući i pobunjeničke (najpre u Nigeru i Maliju), kategorično odbijanje pregovora sa neprijateljem, itd.
Ovakav razvoj situacije rezultat je dva značajna trenda, kao i spleta okolnosti koji je nakon 2013. godine ubrzao postojeće procese. Prvi trend odnosi se na slabljenje ministarstva spoljnih poslova. „Vojnici su samo popunili mesto sa kog su se diplomate povukle“, podvlači Loren Bigo, bivši vicedirektor zadužen za zapadnu Afriku u Ministarstvu spoljnih poslova, otpušten 2013. godine, nakon svađe sa tadašnjim ministrom, Loranom Fabiusom. U roku od tri decenije, inistarstvo je izgubilo 53% nekadašnje radne snage, velikim delom u Africi. Dve hiljade sedamnaeste godine, parlamentarna procena utvrdila je smanjenje od 40% zaposlenih u zoni Afrike i Indijskog okeana u periodu poslednjih deset godina. Diplomate ovu specifičnu amputaciju objašnjavaju činjenicom da se Afrika ne smatra naročito prestižnom destinacijom u ministarstvu. „Sa druge strane“, ističu istraživačice Alin Lebuf i Elen Keno-Suarez, „U vojničkim krugovima, Afrika je simbol iskustva – čak i hrabrosti“, što objašnjava „to što su vojnici lakše odlazili na teren i ’odmenjivali’ diplomate“.
Paralelno sa gubitkom uticaja Ministarstva spoljnih poslova, poslednjih tridesetak godina može se primetiti još jedna tendencija: snažan povratak vojnih zvaničnika u javni život i rast njihovog uticaja na političke i diplomatske odluke – nešto što Grekori Daho naziva „osvetom generala “.
Prema ovom profesoru univerziteta Pariz-I, oficiri, koji su dugo nakon kraja rata u Alžiru morali da ćute, imaju sve manje zadrške kada treba govoriti o politici. On objašnjava da su od 1990-tih „tehnikalizacija intervencija u inostranstvu i birokratizacija procedura (...) pogodovale delimičnoj reintegraciji visokih oficira u centre sistema donošenja odluka koje se tiču spoljne politike“. Njihova stručnost sve se više nameće. Jer, nastavlja Daho, ako postoji jedno messto gde se vojska zadržala, bila je to Afrika u kojoj Francuska održava tehničko i vojno prisustvo još od doba proglašenja nezavisnosti kolonija. (…)
