Kako su samo demonstracije veličanstvene kada se odvijaju pod drugim podnebljem! Oni koji nose transparente na ulicama, posebno ako su Kinezi ili Rusi, prikazivani su kao demokratični, miroljubivi i odgovorni. Dakle, kao antipod hordama žutih prsluka (gilets jaunes) koji se prikazuju kao nasilni, ograničeni, pa čak i kao fašisti...
Kada demonstrantkinje i demonstranti 1. jula 2019. napadaju Zakonodavno veće (Legco), Parlament u Hongkongu – razvaljujući vrata i uništavajući kancelarije – to se naziva „najhrabrijim operacijama“ (Le Point, 3. jul 2019), dok su grafiti na Trijumfalnoj kapiji i pariske vitrine razbijene 1. decembra 2018. delo besne „rulje“. Napad na kineskog novinara Global Times-a, jednog od zvaničnih glasila Pekinga – u kojem je novinar maltretiran, vezan i provozan kolicima kroz predvorje hongkonškog aerodroma – samo je „incident“. (Le Monde, 14. avgust 2019) Dok su novinari koje su žuti prsluci verbalno napadali doživljavali, prema njihovim rečima, „linčovanje“.
Kao i svi masovni pokreti sveta, i ovaj u Hongkongu koji okuplja stotine hiljada demonstrantkinja i demonstranata ukršta različite struje, neke miroljubive a neke nasilne, a njihovi zahtevi se ne mogu svesti na jedan slogan.
Sve je počelo u aprilu, kada je šefica izvršne vlasti Keri Lam podnela Parlamentu nacrt zakona o izručenju na odobrenje. Ovo je trebalo da tajvanskim sudovima omogući izručivanje hongkonškog studenta koji je ubio svoju devojku u Tajpeju i kojem se nije moglo suditi u Hongkongu – vest koja je mnoge potresla. Ali, naravno, svi su razumeli da bi predloženim zakonom bilo ko ko je optužen za neposlušnost mogao biti izručen... Pekingu.
Doduše, kineska vlada se nije opterećivala zakonom kada je 2015. privela petoro knjižara i izdavača iz Hongkonga, osumnjičenih da žele objaviti dela koja narušavaju sliku o predsedniku Si Đinpingu, ili vrlo bogatog biznismena Siao Đianhua 2017. Oni su svi posle odlučili da u budućnosti drže jezik za zubima... Ali advokati i zagovornici ljudskih prava su u predlogu zakona videli novi izazov nezavisnosti hongkonškog pravosuđa. Oni su prvi protestvovali u aprilu i maju, uz mig odobravanja tajkuna, velikih investitora nekretnina i finansijera, naviknutih da manje ili više recikliraju kapital sa kontinenta i ne baš oduševljenih time da Peking gura svoj veliki nos u njihova posla.
Studentkinje i studenti, kojima je „pokret kišobrana“ od pre pet godina završio nizom hapšenja. preuzeli su baklju. Praćeni stotinama hiljada ljudi iz Hongkonga, u čijim očima ovaj predlog zakona predstavlja zakonodavni udar kontinentalne Kine u cilju sužavanja njihove autonomije. Nekoliko stručnjaka, kako iz Pekinga tako i iz Hongkonga, procenjuje kako kineski predsednik, koji je već okupiran trgovinskim ratom sa Sjedinjenim Američkim Državama, nije ništa zahtevao.
Ali nema veze, većina stanovništva ne oseća tako. Te nedelje 9. juna je milion ljudi okupiralo ulice grada. Nedelju dana kasnije, na ulicama je bilo dva miliona (od ukupno 7,2 miliona stanovnica i stanovnika). Keri Lam se prekrila tišinom i poslala je policiju. Trebalo je čekati 15. jun da bi ona najavila stidljivu „suspenziju“ vlastitog predloga zakona. I premalo, i prekasno.
Neki od demonstrantkinja i demonstranata se zalažu za pribegavanje mišićima u akcijama, poput demontiranja Zakonodavnog veća, uništenja policijskih stanica, blokiranja aerodroma. Šefica izvršne vlasti je odabrala nasilje i suzbijanje protesta suzavcem, vodenim topovima i gumenim mecima – mada je, za razliku od onoga što se događa u Francuskoj, za sada samo jedna osoba ranjena u oko.
Keri Lam je svim snagama pribegla zatvaranju (uhapšeno je više od 600 osoba) i usvojila je nekoliko mera u iznosu od 19,1 hongkonških dolara (2,1 milijarde eura): niži porezi na zarade, subvencije za struju za najsiromašnije, pomoć manje imućnim studentima. „Bilo bi naivno od Keri Lam i Pol Čana [sekretara za finansije] da pokušaju vratiti mir jednostavnim izdacima za potrošnju. Političku krizu je moguće rešiti samo političkim merama“, grmi hongkonški dnevni list South China Morning Post.
„Najgluplja vlada na svetu“
Kada su 1984. kineski vođa Deng Sjaoping i premijerka Margaret Tačer započeli pregovore o prenosu suvereniteta Hongkonga sa Velike Britanije na Kinu, kontinentalno carstvo je otkrivalo misterije tržišne ekonomije, dok su britanske kolonije neobuzdanog kapitalizma uživale određene slobode – ali ne i pravo glasa, niti pravo odlučivanja o vlastitoj sudbini. Nakon dugačkih pregovora, London i Peking su u konačnici usvojili princip „jedna zemlja, dva sistema“.
Formula je ubedila hongkonške elite, koje će nakon prenosa suvereniteta 1997. moći upravljati visoko razvijenom ekonomijom, zadržati nezavisno pravosuđe, sačuvati slobodu kretanja i mišljenja. Hongkong je naseljen Kinezima koji su nakon pobede Mao (…)
