Za šankom svoje kuhinje u američkom stilu Huan Pablo Rejes Agilar i Dijego Lionel Rodas Zurita dogovaraju dnevni meni svog restorana: lawa de chuño, supa od sušenog krompira, i charque frito od sušenog i usoljenog laminog mesa. Ovo su dva jela inspirisana narodnom kuhinjom sa visoravni Anda, pripremljena koristeći sastojke koje su još Inke upotrebljavale. Uz obilatu dozu kinoe i finih začina, ova dva kuvara nude „povratak“ ukusima predaka i od svakog jela prave „scenografiju“.
Restoran Popular („Narodni“) u ulici Muriljo, bučnoj gradskoj arteriji koja vodi ka pijacama La Paza u Boliviji, nalazi se na prvom spratu kuće sa unutrašnjim dvorištem u kojoj su se nekada nalazili skromi stanovi. U njoj su sada pržionica bolivijske kafe i modni butik. Restoran veoma uspešno posluje od kako je restoran otvoren, 2018. godine, zahvaljujući svojoj fjužn kuhinji na principu dnevnih menija (uključujući vegetarijansku opciju) i osoblju obučenom u crne majice i agayo (tradicionalna tkanina sa Anda) šalove. Pred njegovim vratima svaki dan su redovi, a samo mali broj srećnika bez rezervacija uspeva da uđe. Budući da jedan meni košta 65 bolivianosa (skoro 10 evra, dok prosečna mesečna plata iznosi 450 evra), gosti restorana su nešto manje narodni od njegovog imena: menadžeri u kravatama, mladi advokati, zaposleni iz okolnih državnih institucija, kao i turisti, koje preporuke sa Interneta dovode pravo u ovaj lokal.
Popular je jedna od posledica procesa koji se već petnaestak godina može videti širom regiona, uključujući Boliviju, najsiromašniju južnoameričku državu: uspon srednje klase koji utiče na budućnost izborne politike. Iako ju je proizvela politika društvene preraspodele koju su uvele progresivne vođe, ona je postala čedo konzervativnih komentatora: „Nakon nekog vremena, nove srednje klase okrenuće se tržišnoj ekonomiji, pre nego etatističkim i protekcionističkim politikama“, 2010. su sa entuzijazmom pisali urednici „Latinske Amerike“, nedeljnika u izdanju Di Ikonomista (The Economist).
Gotovo deset godina kasnije, Raul Garsija Linera, savetnik potpredsednika – svog brata Alvara, zaključio je da rast životnog standarda najčešće prati želja za tim da se stvari ne menjaju, svojevrsni „konzervativni društveni impuls“. Alvaro priznaje: „Ukoliko revolucionarni proces ne pronađe odgovor na taj fenomen, on će dovesti do njegove propasti.“ Da li je levica osuđena na to da je sa vlasti najuri stanovništvo koje je imalo koristi od njene politike – drugim rečima, da li je ona rodila sopstvene grobare? Ovo pitanje postaje sve značajnije u Boliviji, budući da će se predsednik Evo Morales, koji tu funkciju obavlja od 2006. godine, na izborima u oktobru boriti za svoj četvrti mandat.
Preraspodela „je gorivo dinamike unutrašnjeg tržišta“
„Proizvodnja je najbitnija stvar“, insistira ministar ekonomije Luis Alberto Arče Katakora u odgovoru na naše pitanje o potencijalnim negativnim posledicama njegove ekonomske politike. „Reč ’produktivno’ je toliko bitna da smo u novi zakon o obrazovanju uključili ideju da obrazovanje mora biti produktivno; želimo da usadimo tu ideju u glave dece od najranijeg uzrasta.“ Prema Arče Katakori i Alvaru Garsiji Lineri, svakoj preraspodeli mora prethoditi faza proizvodnje koja, s jedne strane, zahteva minimalni nivo društvenog mira, a s druge, dinamično unutrašnje tržište.
Što se tiče društvenog mira, stvar nije rešena. Dve godine nakon što je izabran, Morales se suočio sa pokušajem državnog udara u organizaciji veleposedničke oligarhije iz regije Santa Kruz. Vlast, dakle, mora da se nosi sa opozicijom kojoj demokratski principi nisu naročito bitni i da pronađe način da ostvari svoje ciljeve bez prevelikog talasanja. Na primer, umesto da se direktno sukobljava sa moćnim sektorom agroindustrije kako bi pomogla malim poljoprivrednicima, vlast je 2007. osnovala Preduzeće za pomoć proizvodnji hrane (Empresa de Apoyo a la Producción de Alimentos – Emapa). Kada je tržišna vrednost pirinča, pšenice, soje ili kukuruza niska, ova kompanija otkupljuje te proizvode od malih proizvođača po višim cenama. Agroindustrija je u tim situacijama primorana da uskladi svoje cene sa cenama Emape, ili da čak ponudi više. „Tržište nije ništa do puka špekulacija“, zaključuje Horge Gvilen, rukovodilac Emape u Santa Kruzu. „Funkcija Emape je da ga reguliše, iako nikad ne otkupljujemo više od 15% ukupne proizvodnje.“ „Uloga Emape je doprinos sprečavanju da agroindustrija bude jedini akter koji određuje cene“, dopunjuje potpredsednik Alvaro Garsija Linera. „Ukratko, ona treba da ojača položaj malih proizvođača. Državna intervencija uvodi ravnotežu u nepravednu borbu ekonomski veoma nejednakih sektora.“
Na ovoj logici po kojoj svi dobijaju zasnivaju se mere stimulisanja unutrašnjeg tržišta. Na ulicama u centrima gradova, poglede prolaznika privlače mali posteri na kojima piše „Esfuerzo por Bolivia“ (Napor za Boliviju). Oni se nalaze na tezgama koje su deo programa otpočetog 2018. (na osnovu zakona iz 2013) koji treba da pospeši lokalnu proizvodnju: pošto je rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) prešao 4,5%, poslodavci čiji zaposleni primaju manje od određene zakonom propisane svote (15000 bolivianosa mesečno u 2018; otprilike 2000 evra, odnosno sedam puta više od minimalne plate), moraju da im isplaćuju doble aguinaldo, odnosno duplu trinaestu platu. Po prvi put ove godine, službe prikupljaju 15% ukupne zarade uz pomoć mobilne aplikacije namenjene prodaji isključivo proizvoda napravljenih u Boliviji pod kontrolom lokalnih zanatlija koji su se na njoj prethodno registrovali.
Iako je ova mera prvobitno izazvala bes malih trgovaca koji su morali da isplaćuju dodatnu mesečnu platu svojim zaposlenima, u međuvremenu su postali ubeđeni u njenu svrsishodnost: „Prodavci obuće, pončoa, sladoleda... Svi su se registrovali“, objašnjava nam mušterija jedne tezge u ulici Maksa Paredesa, jednoj od glavnih trgovačkih zona u La Pazu. „Aplikacija je dobro napravljena: možeš da uneseš ime proizvoda koji tražiš i Gugl meps će ti pokazati mesta na kojima možeš da ga kupiš. Potom unosiš kod kod prodavca kako bi mogao da platiš uz pomoć aplikacije. Ova mera je toliko uspešna da mali prodavci tvrde kako nikad ranije nisu ovoliko zarađivali.“
„Preraspodela dovodi do socijalne pravde, ali ona je takođe gorivo dinamike (…)
