Toplotni talas, kao bogom dan, zapahnuo nas je ovog jula i skrenuo pažnju s nečeg što jednako razotkriva aktuelne poremećaje, doduše one u domenu demokratije. Malo ko je od znojem zaslepljenih Evropljana primetio da je politički diskurs, u kom su plivali protekle bar tri godine, upravo odleteo u vazduh. Štampa, zauzeta drugim „istraživačkim zadacima“, nije uzela za shodno da o tome izvesti.
Jedna izvrsna manihejska priča već je uspavala stotine miliona evropskih birača. Njima je, naime, rečeno da se politika Evropske unije i izbori od prošlog maja svode na sukob dve strane: liberala i „populista“. Drugog jula, samit šefova država i vlada EU preporučio je za predsednicu Evropske komisije nemačku hrišćansku demokratkinju Ursulu fon der Lajen. Na tu ideju došao je Emanuel Makron. Njegov predlog sasvim prirodno podržala je nemačka kancelarka Angela Merkel, ali i… mađarski premijer, Viktor Orban.
Francuski predsednik od trenutka kada je stupio na funkciju ne prestaje da se kune u nepopustljivost pred nacionalistima i „populistima“, nosiocima „tužnih strasti“, „idejama zaslužnim za toliko požara koji su mogli da progutaju Evropu“. Oni „lažu ljude“ i „obećavaju im mržnju“, proklamovao je. Makron je žrtvovao čak i svoju besprekornu skromnost ne bi li se isprečio dvojici piromana, italijanskom krajnje desnom lideru, Mateu Salviniju i Orbanu: „Ako su u meni videli svog glavnog protivnika, bili su u pravu.“
Kada su 16. jula poslanici Evropskog parlamenta potvrdili kandidatkinju za koju su se odlučili šefovi država i vlada, proglasi iz perioda kampanje – „progresivaca“ protiv nacionalista – ponovo su ustupili mesto jednoj sasvim drugačijoj političkoj konfiguraciji. Neki socijalistički poslanici glasali su protiv Fon der Lajen (na prvom mestu Francuzi i Nemci), a neki za (Španci i Portugalci). Potonji su se našli u istoj čorbi s poljskim nacionalistima i Orbanovim saučesnicima – drugim rečima, s istim onim ljudima kojima se Marin le Pen samo nekoliko dana ranije u (…)
