Pozivanje poznatih i skupih govornika na konferencije ili organizovanje samita prestižnih međunarodnih organizacija – mnogo je načina na koji naftne monarhije pokušavaju da povećaju svoj renome.
Tokom osamdesetih Kuvajt, zatim, u devedesetim, Dubai, deo federacije Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE), i, naposletku, Katar i Abu Dabi, u prvoj deceniji dvadeset i prvog veka: sve ove zemlje dale su se u divlju trku za uticajem koja zahteva značajna finansijska ulaganja. U toj poteri za vidljivošću, novinari su uvek glavna meta, bez obzira na to odakle dolaze. Oni dobijaju pozive na novinarske ekskurzije – koje su često jedini način da upoznaju lokalne vlastodršce – kao i poklone koji se kreću od markiranih nalivpera do luksuznih satova (kad ih u hotelskim sobama ne dočekaju koverte pune gotovine). Finansijska kriza iz 2008. i, u poslednje vreme, rat u Jemenu koji je doveo do velikih troškova za UAE, ipak su ove izlive velikodušnosti načinili skromnijim.
Države domaćini vode računa o različitim etičkim obavezama svojih gostiju. Predstavnici anglosaksonske i evropske štampe, za koje se procenjuje da su najneresponzivniji na poklone zbog svoje „nepristrasnosti“, stoga dobijaju manje luksuzan tretman od svojih azijskih ili arapskih kolega. Međutim, postoje izuzeci. U poverenju, predstavnici agencija ili ministarstava informisanja koji su zaduženi da animiraju goste radosno prepričavaju kako je dopisnik ovih ili onih američkih ili francuskih novina zahtevao da bude tretiran isto kao i njegov egipatski ili kineski kolega i da i sam dobije najnoviji laptop, a ne samo solarni punjač koji je prvobitno primio...
Govor Nikole Sarkozija u Abu Dabiju o „destruktivnoj demokratiji lideršipa“
Kako bi „preživeli“, Dubai, Katar ili Abu Dabi organizuju sve više konferencija i samita. Njihov cilj je da privuku najveća zapadna imena i da budu uspešniji od svojih suseda. Bez obzira na to koja je tema u pitanju, izlaganja govornika su obazriva i proračunata, a (…)
