U poslednjih par godina na društvenim mrežama pojavio se fenomen, koji je, evo do danas, postao gotovo trend. Radi se o izjavljivanju saučešća, kako bližnjima tako i daljima, nekim tamo, poznatima, upravo preko društvenih mreža. Tih dana, recimo, kada neko poznat umre, društvene mreže se pretvaraju u čitulje, bezbroj fotografija, citata i poslednjih pozdrava kruži internetom neprestano. Ostavićemo analiziranje tog fenomana po strani, učestvovali mi u tom poretku ili ne, on se na nas svakako odražava. Odražava se tako što stičemo Pavlovljev refleks – ako na društvenim mrežama vidimo dve ili više nečijih fotografija u istom danu, jasno je o čemu je reč, osim u retkim slučajevima, ako se desi da ljudi proslavljaju rođendan nekoga koga vole. Iz nekog razloga, nažalost, češće obeležavamo datume smrti nego datume rođenja. Tako sam, dakle, tog jutra na društvenim mrežama zatekla tri uzastopne fotografije Vladimira Veličkovića i pomislila samo – „molim te, samo da nije to što mislim“. Nakon kratkog vremena naslovi u dnevnoj štampi i tabloidima su počeli da se nižu, „Odlazak velikana“, „Otišao je jedan od najvećih“, i sve te pompezne novinarske formulacije koje uspešno obesmišljavaju sve te zaista velike i značajne reči i uprosečavaju sve te zaista velike ljude i značajne gubitke. Dakle, bilo je tačno, Vladimir Veličković nas je napustio.
Od kada je dobio srpsku nacionalnu penziju, Veličković je odlučio da od tog novca osnuje fondaciju pod svojim imenom i prezimenom, i da tu penziju, po njegovim rečima, „potroši“ na mlade umetnike u Srbiji. Konkurs za najbolji crtež u beogradskoj galeriji „Haos“ raspisuje se sada već više od deset godina, i nagrada „Vladimir Veličković“ dodeljena je brojnim mladim umetnicima. Ali, to nije sve. Pored simboličke vrednosti nagrade, Veličković je odlučio da svake godine čitavu svoju dvanaestomesečnu penziju ustupi svojim laureatima, pobednicima konkursa, budući da razume u kakvom nezavidnom materijalnom položaju se nalaze mladi umetnici danas, i on o tome transparentno govori. Budući da se danas nagrade kao takve romantizuju, neskromno je i sramotno govoriti o novčanom delu nagrade kao bitnom delu, već se javno govori samo o simboličkom kapitalu nagrade dok se sastavlja kraj sa krajem, dok na umetničkim fakultetima nema osnovnih sredstava za rad, zato potez Vladimira Veličkovića svakako možemo nazvati jednim velikodušnim presedanom, raskrinkavanjem jedne iluzije. Deo nagrade čini i organizovana izložba u pomenutoj galeriji „Haos“, jer po njegovim rečima, izložba je važna za profesiju, čini datum u (…)
