Dve hiljade sedamnaeste godine u Francuskoj, bilo kakve šanse koje je Fransoa Fijon, kandidat Republikanaca, imao da bude izabran na mesto predsednika istopile su se kada je pokrenuta istraga protiv njegove žene, optužene da je izvlačila korist iz nepostojećih radnih mesta. Naredne godine, brazilsko pravosuđe optužilo je bivšeg predsednika te države Luiza Injasija „Lulu“ da Silvu da je primao mito i zabranilo mu da se kandiduje na predsedničkim izborima. Ove godine, bivši predsednik francuskog parlamenta Fransoa de Ruži podneo je ostavku na mesto ministra ekologije kada je štampa objavila da je na račun države gostio svoju rodbinu jastozima i vrhunskim vinima... Od Pariza do Brazilije, od Londona do Seula, politički život kreće se u ritmu „afera“. Ova pošast – koju je papa Franja nedavno nazvao „kancerom“ modernih društava – izaziva toliko brige da planeta svakog 9. decembra, po nagovoru Ujedinjenih nacija, obeležava Međunarodni dan borbe protiv korupcije... dva dana nakon praznika civilnog vazduhoplovstva, i dva dana pre datuma rezervisanog za planine.
Iako svi jednoglasno osuđuju fenomen korupcije, sam termin je začuđujuće teško definisati. Istraživačica Anastasija Zagainova ističe kako on istovremeno označava „krivična dela, jasno definisane kontretne postupke sa sve predviđenim sankcijama (aktivna i pasivna korupcija, zloupotreba službenog položaja, iznuđivanje, nameštanje tendera)“ i „društveno upitno ponašanje, koje ne podrazumeva jasnu sankciju (lobiranje, izbegavanje poreza, stvaranje ofšor šel kompanija, ignorisanje sukoba interesa, itd.)“.
Na primer, u SAD, kompanija koja želi da utiče na odluke određenog političara na javnoj funkciji ne mora da se okreće zakulisnim radnjama. Od januara 2010. i presude Vrhovnog suda u slučaju „Citizens United v. Federal Election Commission“, dovoljno je da, na najlegalniji mogući način i bez ikakvih ograničenja iznosa, ulože novac u udruženja sa kojima je dotični povezan. U većini država, ovakva praksa zabranjena je zakonom; u Americi, ona se proglašava... slobodom govora. Prema izveštaju Sanlajt faundejšna (Sunlight Foundation), između 2007. i 2012. godine, dvesta politički najaktivnijih preduzeća je, na federalnom nivou, prijavilo 5,8 milijardi dolara ovakvih donacija. U istom periodu, ona su primila različite poklone – subvencije, izuzeća, smanjenja poreza – u iznosu od 4400 milijardi dolara.
Izmeniti zakon, a ne praksu – privlačna ideja. Američke multinacionalne kompanije koje žele da počnu da posluju u siromašnim državama takođe imaju dozvolu da vrše „olakšavajuće uplate“ (facilitating payments) kako bi ubrzale neki proces, dobile potrebnu dozvolu, prebacile svoj zahtev na vrh gomile. S druge strane, dovoljno imućna lica koja se nalaze pod parničnom tužbom mogu okončati sudski proces uplaćivanjem određene sume suprotnoj strani. Nejasna granica između korupcije i legalnih aktivnosti deluje zakopana ispod pravničkih propisa. Logika koja leži u osnovi načina na koji se oni usvajanju zasniva se na legalizaciji dominantnih praksi, uz garantovanje najoštrijih kazni za prestupe siromašnih klasa.
Količina pažnje posvećene ovom fenomenu, koja varira u zavisnosti od geografske lokacije i društvene hijerarhije, menjala se i s protokom vremena. Između 1981. i 1990. Le Figaro (Le Figaro), Le Mond (Le Monde) i Liberasjon (Libération) objavili su 2630 članaka koji su se na neki način bavili temom korupcije. U narednoj deceniji, taj broj se učetvorostručio. Da li je svet u međuvremenu zahvatila epidemija potkusurivanja? U studiji objavljenoj 2004. godine, istraživačica i istraživač Katrin Fiješi i Pol Hejvud ponudili su drugačije objašnjenje: promena forme političke rasprave koja je usledila nakon propasti komunističkog sistema početkom devedesetih. „Partije koje su svoje izborne bitke do juče organizovale (…)