Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

Poslednji pozdrav Majstoru

„Ne budimo škrti prema njemu... On je upoznao najveće nevolje koje mogu zadesiti čoveka. Video je podjarmljenu svoju otadžbinu, video je kako je Italija već vekovima prepuštena varvarima. Video je kako umire sloboda. Video je kako iščezavaju jedan za drugim oni koje je voleo. Video je kako se jedna za drugima gase sve svetlosti umetnosti. Ostao je sam, poslednji, u noći koja se spuštala.“ Romen Rolan, „Mikelanđelo“

Svet oko nas se raspada, on to čini apsurdno, legalno, dozvoljeno, prihvaćeno. Ono što savremen čovek smatra kulturom je negovano stanje stvari jednog opipljivog haosa „praktičnosti“ a najmanje osetljivost u svim užasima koje proizvode „smetlišta teorija“ - utopija koja grize razne spratove umetničke rabote, proizvodi efemernosti u obliku modela jednog principa samoizdaje i laži. Komično bauljanje po praznom smislu, efikasno rušenje svega što pod tuđim nogama se pretvara u lični ukus i demontirano ludilo, a na koncu u groblje ljudske taštine. Sve to što miriše na dobro organizovani cirkus, otupelih čula (vidno!). „Slikati žučem“ se smatra formalnošću drugog reda, opskurnom metodologijom patetičnog obrasca. Pod kišobranom tih ideja, podrugljive sene kreću se među nama kao paunovi, uvijaju kao gliste, ostavljaju tragove poput puževa. Upravo pod tim i takvim tragovima mentalnih blebetala, za koje farsa počinje istog časa kada se izgubi uporišna tačka u plastičnom i opipljivom, počinje jedan opskurni svet trivije u kojem cveta sve i svja.

Sve to Vladimir Veličković nije.

Teško mi je da svoje sećanje koje je napunjeno iluzijama i povišenim tonom nostalgije, pretvorim u redove o ljudima visoke vrednosti i reda. U okvirima posebnog pamćenja i intimnog šestarenja o jednoj osobi i vremenu, jednom „daru i čestitosti“. Svedočenje da je ličnost takvog kova, čovek od grafena, hodao među nama, tek sada nas u tragovima pretvara u zatočenike te ličnosti koja je dešifrovala zamajac „Zla“ pod linijom prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti (pitamo li se?). Veličković nas je uvodio u sakatosti žrtve i samim tim terao da ne pristajemo na zlo. Nažalost takvo zlo je danas naša nužnost, ono se drži među zubima i titra, osluškuje, grca, tražeći svoj prostor za iskorak. Upravo to je Vladimir Veličković želeo da ne postanemo, neizlečivo zlokobni. Tako je opsesivnim radom u beskrajnim krugovima svojih tematskih celina jasno pokušao da ukroti svoje stoleće.

Dezintegracija sveta i tragedija uvlače nas bez merila i obzira u Veličkovičev svet. Tu kuljaju otrovi (par excellance), dimne (...)

Obim celog teksta : 1 123 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Nemanja Mate Đorđević

je prvonagrađeni laureat fonda za crtež Vladimir Veličković i dobitnik nagrade L’Academia des Beaux-Arts, Francuske Akademije Nauka i Umetnosti.

Podeli ovaj tekst