„Šta želimo? Krov nad glavom za sve!“, skandiralo je i ponavljalo pedesetak ljudi ispred sive zgrade Ministarstva za stanovanje. Aktivistkinje i aktivisti manifestacije Stop prinudnim iseljenjima (Stop Despejos), zajedno sa nekoliko lisabonskih porodica kojima preti iseljenje, nisu prestajali da se žeste tog 4. juna 2019. ujutro.
Nekoliko dana pre toga, desetak policajaca je prinudno iselilo Mariju Nazare Horhe, staru 83 godina, iz stana u centru Lisabona. „Ona je u tom stanu živela četrdeset godina. Stan je bio zakupljen na ime njene tetke, koja je nedavno preminula“, priča Sandra P. iz organizacije Stop Despejos. „Njena stanarina je iznosila 200 eura mesečno. Kako su cene nekretnina u centru glavnog grada eksplodirale, vlasnik je iskoristio priliku da je prinudno iseli“. Članovi kolektiva su protestvovali skoro sat vremena, mašući transparentima na kojima je pisalo „Postoji stambena kriza“ ili „Ne špekulacijama sa nekretninama“, pre nego što je maloj delegaciji odobreno da uđe u zgradu. Šef ministarskog kabineta lakonski izjavljuje: „Marija Nazare Horhe ostaje privremeno u stanu dok se ne dođe do konačnog rešenja.“ „Ona je nakon deložacije pala u depresiju, izgubila je svako uporište“, nastavlja Sandra P. „Živi izolovano na visokom spratu u kvartu Kastelo, u turističkom delu grada u kojem je jedino sredstvo javnog prevoza čuveni tramvaj 28, na koji jurišaju turistkinje i turisti“.
Bivša desničarska vlada Pedra Pasoša Koelja (2011-2015) je 2012. godine izmenila zakon o iznajmljivanju u korist vlasnika, olakšavajući porast kirija do kraja zakupa i prinudno iseljenje stanarki i stanara u slučaju renoviranja prostora. Gušeći se u dužničkoj krizi od 2008, Portugal je od 2011. uhvaćen u zamku trojke – saveza Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske centralne banke i Evropske komisije. Trojka je kao uslov za dodelu pomoći od 78 milijardi eura nametnula deregulaciju tržišta nekretnina i razvoj turističke ponude. Lisabon je radio na povećanju svoje „poreske atraktivnosti“ kako bi stimulirao nekretnine. „Zlatne vize“ – osmišljene 2012. kao petogodišnje dozvole boravka izdate strancima koji kupuju nakretnine po ceni većoj od 500 000 eura – omogućile su da se u roku od šest godine ubrizga 4 milijarde kapitala u ovaj sektor. Ovome se dodaje i neuobičajeni status prebivališta (résident non habituel, RNH) koji penzionerima koji se presele u Portugal garantuje povoljni poreski režim.
„Jedan drugi zakon, donet 2014. godine, koji regulira iznajmljivanje nekretnina, poput Airbnb, omogućava vlasnicima da zarađuju mesečno 3000 eura iznajmljujući turistkinjama i turistima prostor koji bi, inače, Portugalkama i Portugalcima iznajmili za 300 eura“, dodaje geograf Luis Mendes, član Živeti u Lisabonu (Morar em Lisboa), platforme koju čini četrdesetak udruženja koja se bore za pravo na stanovanje. „U nekim delovima centra, jedan od dva stana se iznajmljuje preko Airbnb-a. Ova liberalizacija tržišta iznajmljivanja je dovela do prinudnog iseljavanja jedne do tri porodice svakog dana. Čak i srednje klase sada imaju problem sa stanovanjem!“ Sa povećanjem turističkih najamnina do 3000 % u toku jednog desetljeća, Lisabon je od kraja 2018. postao evropski grad sa najvećim brojem Airbnb iznajmljivanja po glavi stanovnika, ispred Barselone i Pariza. Međutim, „levičarska vlada je tokom četiri godine malo toga učinila ne bi li se suočila sa nizom neoliberalnih mera koje promovišu finansijalizaciju stanovanja“, kaže Mendes.
Poreske olakšice za bogate strance
Novembra 2015. na vlast dolazi vlada socijalističkog premijera Antonia Košte, pokazujući volju da se mere štednje koje je propisala „trojka“ ublaže. Oslanjajući se u parlamentu na Levi blok (Bloco de Esquerda, BE), Komunističku partiju (Partido Comunista Português, PCP) i Ekološku partiju „Zeleni“ (Partido Ecologista „Os Verdes“, PEV) – koalicija nazvana geringonça (sokoćalo, odnosno nekakva novotarija, stvar do sada neviđena) – izvršna vlast je sprovela politiku povećanja kupovne moći istovremeno radeći na vraćanju javnog duga. Vlada je takođe uvećala najskromnije penzije i povećala minimalnu platu – koja je preko četrnaest meseci bila zamrznuta na 485 eura u bruto iznosu, a porasla je na 600 eura u 2019. godini – a čak je uvećala i socijalni minimum.
Rezultati su poučni. Portugal je juna 2017. izašao iz stanja prekomernog deficita u kojem se nalazio od 2009. godine. Stopa nezaposlenosti se smanjila od 12%, koliko je iznosila krajem 2015, na 6,3% tokom 2019. godine. Vlada također očekuje da će se javni deficit približiti nuli tokom 2019, dok je tokom 2015. iznosio 4,4% bruto domaćeg proizvoda (BDP), što je već bio najniži deficit od povratka demokratije 1974. godine. Rast je sa 2,8% u 2017. dostigao vrhunac: rekord za sedamnaest godina.
Štampa – od New York Times i Le Monde, preko Le Figaro Économie do Financial Times – pozdravlja „portugalsko ekonomsko čudo“. Što se tiče evropske levice, i ona pozdravlja ovaj jedinstveni tim, na čelu sa Koštom, koji je okrenuo leđa dogmi štednje nametnutoj od strane Brisela. Socijalistički kandidat Benoa Amon se u vreme francuske predsedničke kampanje 2017. susreo sa Koštom u Lisabonu. Žan-Luk Melanšon (Nepokorena Francuska) je također referisao na „portugalski model“ u promociji svog izbornog programa.
Ovo je proizvelo i dobre rezultate na poslednjim evropskim izborima, uprkos snažnoj apstinenciji. Pomoćnik državnog sekretara za parlamentarne poslove, socijalista Duarte Kordeiro, zadovoljan je postignutim rezultatom svoje partije. Sedeći u fotelji elegantne kancelarije u republičkoj skupštini, on ističe: „Nekoliko meseci pre parlamentarnih izbora u oktobru, pobedili smo sa 33,4% gasova. Više ne šaljemo osam nego devet socijalističkih poslanika u Evropski parlament. To je znak široke narodne podrške Socijalističkoj partiji [Partido socialista, PS] i partijama koje podržavaju vladu.“
Ipak, čini se da se portugalska socijalistička partija bez teškoća prilagođava neoliberalnim merama svojih prethodnika: ohrabrivanja vlasnika da radije iznajmljuju smeštaj turistkinjama i turistima nego lokalnom stanovnišvu ili podsticanje poreskih izuzeća kojima se privlače kineski i ruski investitori. „Zlatne vize i status RNH su dve teme oko kojih vlada nije reformulisala svoju politiku“, priznaje Kordeiro, „ali smo spremni da o tome razmišljamo verovatno tokom budućeg ciklusa legislature“.
Stvarno? Košta je januara 2019. kompanijama za nekretnine uveo režim inspirisan Real Estate Investment Trust modelom koji, zahvaljujući pogodnom poreskom sistemu, omogućava transformaciju ulaganja u nekretnine u finansijsko ulaganje. Štaviše, istom logikom koja važi za status RNH, vlada od jula 2019. nudi 50% smanjenja poreza na dohodak u razdoblju od pet godina svakom Portugalcu i Portugalki koji se, iselivši se u periodu mera štednje, uskoro vrati u zemlju. Između 2010. i 2015, u periodu kulminacije lečenja štednjom, 500 000 osoba, što će reći 5% stanovništva, emigriralo je iz države. Cilj nove mere: fiskalno ohrabrivanje najbogatijih mladih diplomaca da dođu da investiraju u Portugal – blagodet na koju ne mogu pretendovati oni koji nisu imali sredstva da napuste zemlju u godinama koje su usledile nakon krize.
Nakon akcije Stop prinudnim iseljenjima, platforma Živeti u Lisabonu organizira raspravu povodom nedavnog upravljanja gradske kuće Airbnb iznajmljivanjem. U maloj udobnoj sali, u neposrednoj blizini Muzeja fada ispod četvrti Alfama, rasplamsane rasprave se protežu do duboko u noć. Gospođa Lurdes Pinheiro iz kvartovskog udruženja je ljutita: „Alfama postaje zabavni park. Sve urbanističke intervencije (…)
