Krajem maja 2019. godine, lučki radnici iz Generalne konfederacije rada (najveći francuski sindikat, prim. prev.) u marsejskoj luci pregledali su pošiljku koja je trebalo da završi na Bahri tabuku, saudijskom teretnjaku osumnjičenom da prevozi artiljerijsku municiju. Par dana ranije, drugi brod, Bahri janbu, uspeo je da ukrca svoj teret u Belgiji, ali je morao da preskoči dopunu goriva u francuskoj luci u Avru. Dvadesetog i dvadeset i prvog maja, italijanski sindikalci najavili su štrajk kako bi sprečili da on isplovi iz luke u Đenovi i dobili su dozvolu da pregledaju njegov tovar. U oba slučaja, lučki radnici delovali su zajedno sa nekolicinom aktivista nevladinih organizacija (NVO) i političara koji su kritikovali ulogu Saudijske Arabije i njenih saveznika u ratu u Jemenu. Da li je ovo početak rasta nove svesti nakon dugogodišnje inercije?
Rat u Jemenu izbio je 2014. godine kada se grupa hutskih pobunjenika probila do glavnog grada, Sane. Ovaj šiitski pokret koji uživa podršku Irana, u sukobu je sa lojalističkim snagama manje ili više nasilno od 2004. godine. Petnaestog februara 2015, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) usvojio je rezoluciju 2201, kojom ga je osudio i zahtevao obustavljanje sukoba. Ta osuda ponovljena je nekoliko puta, takođe i nakon 26. marta 2015. kada je Saudijska Arabija, predvodeći koaliciju u kojoj učestvuju i Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), Egipat, Sudan i Maroko, pokrenula prve vojne operacije.
Istovremeno, UN su zabrinute za 24,1 milion Jemenaca i Jemenki (od ukupnog stanovništva od 30,5 miliona) kojima je potrebna pomoć, a situacija u kojoj se nalazi njih 14,3 zahteva hitnu intervenciju. Do kraja 2018. godine sukobi su doveli do masovnog raseljavanja (4,8 miliona osoba), a u njima je povređeno 60000 i poginulo skoro 10000 osoba. Određene NVO, uključujući Armed Conflict Location & Event Data Project (Acled) koji je izgradio značajnu bazu podataka, navode cifru od 90000 ubijenih, od čega 11700 civila. UN je u februaru 2018. godine upozorio na „najgoru humanitarnu krizu na planeti“.
Brojne NVO smatraju da Saudijska Arabija i njeni saveznici ne vode računa o civilima. Navedimo par najdramatičnijih od desetina različitih primera: bombardovanje sahrane u oktobru 2016. (sto četrdeset ubijenih), venčanja u aprilu 2018. (tridesetak ubijenih, od čega trinaestoro dece). kao i jednog autobusa, 9. avgusta 2018. (pedeset i jedna ubijena osoba, od čega četrdesetoro dece). Rijad ih opisuje kao „tragične greške“. Međutim, uspostava pomorske blokade koja, pod izgovorom da zaustavlja dotok naoružanja, takođe sprečava dostavljanje hrane i izaziva glad među stanovništvom ne ostavlja prostora sumnji o tome kojim se metodama ovo kraljevstvo koristi.
Od početka sukoba, evropske organizacije koje rade na kontroli naoružanja, poput Amnesti internešnla (Amnesty International), ASER-a (Action, sécurité, éthique républicaines), ACAT-a (Action des chrétiens pour l’abolition de la torture), CAAT-a (Campaign Against Arms Trade), Hjuman rajts voča (Human Rights Watch), itd, tvrde da oružje koje se koristi u sukobu dolazi iz SAD i evropskih država. Saudijska Arabija i UAE dva su najveća kupca oružja iz Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Španije, Italije, Bugarske i čak Švedske. Nekoliko NVO-ova pokrenulo je, bez međusobne koordinacije, postupke pred Međunarodnim krivičnim sudom, kao i pred nacionalnim sudovima. U svakom od njih radilo se o dokazivanju odgovornosti država izvoznica oružja. Međutim, pravni propisi tumače se na različite načine.
Sudski postupci
Na primer, u Francuskoj je Upravni sud u Parizu 9. juna odbacio tužbu koju je podneo ASER. U Velikoj Britaniji, Apelacioni sud u Londonu doneo je odluku u korist CAAT-a, 20. juna iznevši mišljenje da vladina odluka da snabdeva Saudijsku Arabiju predstavlja „pravnu grešku“ (pogrešno tumačenje zakona). Lijam Foks, tadašnji državni sekretar za međunarodnu trgovinu obećao da će ovo neobavezujuće mišljenje preokrenuti u novom suđenju. Bez obzira na to, u pitanju je bila pobeda.
Sporazum o trgovini oružjem (STO), na snazi od 24. decembra 2014.. i zajednički evropski stav usvojen 2008. obavezuju sve države članice da ne izvoze oružje ukoliko postoji „značajan rizik“ da će ono doprineti „kršenju međunarodnog humanitarnog prava“. Međutim, NVO i vlade ne definišu „značajan rizik“ na isti način. Za prve, svaka civilna smrt je dokaz da on postoji, dok drugi govore o „kolateralnoj šteti“ – koju kritikuju, iako ne osuđuju celokupnu intervenciju. Dešavaju li se ratni zločini? Da li deo odgovornosti snose oni koji dostavljaju oružje? Za sada, ni jedan sud nije dao nedvosmisleno potvrdan odgovor na ova pitanja NVO-ova.
Iako je većina vlada izražavala zabrinutost u vezi sa pokoljem u Jemenu, tek je ubistvo saudijskog novinara Džamala Kašogija u rezidenciji konzula njegove domovine u Istambulu, u oktobru 2018. godine, dovelo do promene političkih odluka. Austrija, Danska, Norveška, Holandija i Finska tada su uvele sankcije, a poslednje dve zemlje su odbile da potpišu potencijalno unosne ugovore. Isti potez, međutim, nisu povukli i glavni akteri na tržištu.
Kada je 15. aprila novinarski kolektiv Disclose u Francuskoj objavio tajne dokumente, odgovornost izvršne vlasti postala je jasna. Nakon toga ovi novinari pozvani su u Generalnu upravu za unutrašnju bezbednost (Direction générale de la sécurité intérieure – DGSI) u okviru istrage o „otkrivanju državne tajne u domenu bezbednosti“. Objavili su poverljiv bezbednosni dokument Vojne obaveštajne uprave (Direction du renseignement militaire – DRM) dostavljen predsedniku Emanuelu Makronu, premijeru Eduaru Filipu, ministarki odbrane Florens Parli, kao i ministru spoljnih poslova Žan-Iv Le Drijanu. Na njemu se nalazio detaljan spisak krupnog naoružanja koje Saudijska Arabija i UAE koriste u ovom sukobu. Detaljno su navedene pozicije tenkova (Lekler, AMX-30, AMX-10P), oklopnih vozila (Aravis), (…)
