Deluje kao da od sredine osamdesetih francuski javni život prolazi kroz paradoks. S jedne strane, porast nezaposlenosti i socijalne i geografske nejednakosti, ekonomska globalizacija i raspad države socijalnog staranja onako kako je ona bila osmišljena nakon Drugog svetskog rata i njeno prebacivanje na profitnu logiku privatnih kompanija obeležili su našu epohu. S druge strane, svet medija vrhu novonastale društvene hijerarhije nije suprotstavio društveno istraživanje ili ekonomsku reportažu koji bi mogli da pojasne prirodu ove transformacije, već jedan žanr i profesiju koji obično cvetaju tek onda kada se sve drugo raspada: reportažu o korupcijskim finansijsko-političkim skandalima i takozvanog „istraživačkog“ novinara.
„Afere“ se imenuju, kako bi se njihove melodije urezale u kolektivno pamćenje: Boton, Šuler-Marešal, Urba, Nacionalna zadruga studenata Francuske (Mutuelle nationale des étudiants de France – MNEF), socijalni stanovi u Parizu, socijalni stanovi u Gornjoj Seni, Elf, Pela, kaseta Meri, Kredi lione, Dima, Balkani, Takiedin, Vort-Betonkur, Kauzak... Svaka od njih završila je na naslovnicama, zasenjujući političke događaje i šireći ideju o društvu koje nije određeno sukobom društvenih i političkih snaga, već borbom dobra – malobrojnih pojedinaca koji su odlučili da oslobode našu lepu demokratiju svih crnih ovaca koje je blate – protiv zla – zamišljenog skupa korumpiranih moćnika. Anđeli koji su posvetili svoja srca i duše vrhovnoj vrednosti – pravu na informisanost – predstavljaju elitu novinarske profesije.
Tokom 1970-tih, odnos snage između štampe i vlasti, nejednak u korist potonje, starao se da njihova aktivnost ostane marginalna. Sve dok par istraživača Vašington posta („Washington Post“) nije uspeo da sruši predsednika SAD. Afera Votergejt, osnivački mit pretvoren u model koji treba slediti, do te mere da smo usvojili američki izraz – „investigation“, a ne istraga – utvrdio je jednom za svagda pravila ponašanja: protivnik istraživača postala je država, navodni izvor svih zala, tačno u onom trenutku kada je ona počela da se povlači u korist privatnih kompanija.
Preselivši se sa drskih stranica časopisa Le Kanar onšene („Le Canard enchaîné“) s kraja sedamdesetih, među ugledne listove Le Monda („Le Monde“) sredinom devedesetih, istraživačko novinarstvo usmereno na političko-finansijske afere uvelo je velike promene u demokratsku predstavu. Posmatrač je postao glumac – ponekad i reditelj – u predstavi u kojoj uloge tumače partije, zvaničnici i biračko telo. Njegova otkrovenja potpuno su promenila tok predizborne kampanje za francuske predsedničke izbore 2017. godine, doprinevši prevremenoj eliminaciji Fransoe Fijona, te, 2019, dovela do ostavke austrijskog vicekancelara Hansa Kristijana Štrahea. Kontrateža moći uzverala se na poziciju moći. Međutim, ko zna kako ona funkcioniše? Kako dolazi do „otkrića“? Ko diktira aktivnosti? Ko bira mete?
Jedna od glavnih karakteristika ove delatnosti – koja se sprovodi u ime morala i zahteva za transparetnošću – upravo je njena netransparentnost. Zapravo, postoji ogroman jaz između slike istraživačkog novinara kog sami mediji plasiraju objavljujući fotografije istraživača – ljudi ozbiljnog pogleda i navodno izuzetne inteligencije, slikanih kako stoje naslonjeni leđa o leđa u stilu postera za špijunske filmove – i svakodnevice ovog zanimanja.
U principu postoje dva načina vođenja istrage. Prvi, kom se priklanja, između ostalih, i autor ovih redova, može se definisati kao banalni, spori, novinarski rad: istraživač bira svoju temu i posvećuje joj vreme i energiju koje bi većina redakcija odbila da uloži. Kreće naslepo, napreduje nepredvidivim skokovima i rizikuje da se ispostavi da se prevario. Njegova istraživanja generalno se tiču afera koje su retko kada predmet krivičnih postupaka, za razliku od političko-finansijskih skandala koji završavaju na naslovnim stranama. On će napisati knjigu čiji avans će manje-više pokriti troškove istrage i čija će prodaja donekle biti izvor sredstava koja će uložiti u narednu. Ovo je veoma krhak model: par komercijalnih neuspeha u kombinaciji sa tužbama za klevetu lako mogu ostaviti novinara bez sredstava (i želje) da se ponovo počne sa novom istragom. Kako bi popravile narušenu reputaciju medija, određene redakcije, uključujući i par televizijskih, izdvajaju sredstva za istrage o ekonomskim ili društvenim temama („Cash investigation“, emisija Eliz Luset na televiziji Frans 2), ali takvi slučajevi su retki i izolovani.
I to s razlogom. Iako se uglavnom pretvara da prati ovaj naporni put, većina istaknutih istraživačkih novinara radi na sasvim drugačiji način. Za njih stvar nije u istraživanju, već u čekanju da informacije procure. Na primer, vest o nekom saslušanju ili istrazi koju će im dojaviti sudija, policajac ili advokat. Takav dokument nekada bi im stizao putem faksa, a danas se šalje u porukama sa enkripcijom. Naš neustrašivi lovac potom se baca na posao da ga prepiše i prilagodi novinarskoj formi: detaljne činjenice, precizni datumi, poznata imena, ili ona koja će to uskoro postati. Ovaj resavski posao podrazumeva i nekoliko telefonskih poziva kojima treba prikupiti demantije ili osramoćeno zamuckivanje ljudi o kojima se piše – zaista, kakav naporan posao!
„Afera sa socijalnim stanovima omogućila nam je da otkrijemo jednu izuzetnu kategoriju korupcije u medijima: istraživačke novinare. Dok sam bio naivan verovao sam da je njihov zadatak... da istražuju“, napisao je sudija Erik Alfen. „Kakva greška! (...) Uz par retkih izuzetaka, i tu pre svega mislim na Le Kanar onšene (...), istraživački novinari uopšte ne istražuju...“ Ovaj sudija kasnije mi je ispričao kako je od dvojice tada poznatih istraživača dobio ponudu da „rade zajedno“ koju je odbio.
„Vodimo se pravilom da čekamo uputstva od sudova“
Uspon ovog uglednog oblika novinarstva takođe je doveo do saveza između ograničenog kruga ljudi u pravosudnom sistemu i samog vrha (…)
