Nakon pada berlinskog zida i blokovske podele, nakon što je ideja komunizma stavljena u istorijske čitanke, osvojena prava radnika počela su da se urušavaju. Ovde se ne misli samo na bivše komunističke države, kojima se pod parolom demokratizacije i evropeizacije podmetalo nešto što ni sa Evropom ni sa demokratijom nema nikakve veze, već je trend nastao i u zapadnoevropskim zemljama koje je zahvatio proces „liberalizacije“ i „fleksibilizacije“ rada. Države nekadašnjeg istočnog bloka ove procese su prihvatile bez rezerve i razmišljanja, kao spasonosne. U drugim državama Evrope oni su međutim bili daleko sporiji ali neumoljivo su prodirali – bez sumnje, kroz lobiranje krupnog kapitala – u različite segmente radničkih prava. Njihov cilj je jednostavan: razbijanje klasičnog koncepta radnog odnosa kao zastarelog, a sve da bi se radnici učinili jeftinijim i ranjivijim, odnosno da bi se margine profita poslodavcu značajno uvećale bez posebnih ulaganja u proces rada. Tako nastaju prekarni oblici rada koji su danas uobičajeni u praktično svim državama – agencijski rad, rad bez radnog vremena (rad po pozivu, sa nultim radnim vremenom), rad na određeno vreme i povremeni rad. U državama koje su još uvek „u tranziciji“, ili „u razvoju“, odnosno koje se mogu smatrati evropskom periferijom kada je reč o uticaju na finansijsko tržište i tržište rada, cvetaju i rad na crno, rad van radnog odnosa, rad migranstke radne snage i masovno kršenje garantovanih radnih prava uz blagoslov države. Srbija je u toj podeli na centar i periferiju, svakako izvukla deblji kraj. „Lider na Balkanu“, kako desno orijentisani političari vole da ističu u svojim zapaljivim demagoškim govorima, nije zapravo lider ni u čemu – osim možda u rasprodaji radne snage. Društvo u Srbiji prošlo je iste faze koje su prošle druge države, iako smo za njima kasnili dobrih desetak – petnaest godina. Najpre je usledila privatizacija (gotovo) svega. Privatizaciju tradicionalno prati talas povećanja nezaposlenosti, na koji – iako se mogao očekivati – u Srbiji nije odgovoreno kako treba. Prodavana je priča o instant-spasenju u malim i srednjim preduzećima, o uspešnim preduzetnicima koji će podići ekonomiju na zavidan evropski nivo. Pri tome nije bilo sistematskih napora da se malim privrednicima i preduzetnicima zaista omoguće povoljni uslovi poslovanja. Umesto toga, od tada pa do danas, privatni sektor se isključivo posmatra kao dojilja javnog sektora, koji jeste preglomazan ali je još daleko više neefikasan, opterećen decenijama partijskog zapošljavanja i izmišljanja radnih mesta. U svemu tome plivaju javna preduzeća, kao posebna tvorevina koja je potpuno autonomna i koja već dugo vremena predstavlja isključivo leglo partijski uhlebljenih nesposobnjavića, koji ne mogu, ne žele, ili ne umeju da rade. U takvoj atmosferi, kada država ne deluje da obezbedi uslove za rad i razvoj, kao ni tržište, privatnom sektoru od kojeg tako mnogo očekuje – izvesna je samo propast privrede. Državni aparat u tom periodu živi od prodaje državnih preduzeća, pa se novac koji je dobijen preliva i na „običan narod“, koji se zadužuje kod banaka smatrajući da će period rasta standarda potrajati.
To se ne dešava, jer u jednom trenutku privatizacija mora da se okonča. Prestaje priliv kapitala spolja, a privatizacija naravno nije urodila povećanjem proizvodnje već je sprovedena po formuli: veoma retko sa ciljevima revitalizacije preduzeća a najčešće da bi se preduzeće kupilo po nižoj ceni od realne a zatim rasturilo i rasprodalo, da bi se došlo do zemljišta, ili radi drugih vrsta kratkoročnih dobiti onoga ko je privatizovao. Postoje i „sumnjive privatizacije“ za koje se čak interesuje i Evropska unija, mada će to interesovanje slabiti vremenom, kako druga politička pitanja budu dobijala prioritet u odnosima sa Srbijom. Preduzetništvo je propalo kao ideja, jer preduzetnici ne mogu da izdrže neverovatne poreske i slične namete od strane države, uključujući i iracionalna lutanja koja se mogu opisati samo kao izraz nestručnosti i nesnađenosti u izgradnji sistema (primer uvođenja i povlačenja fiskalnih kasa). Cela privreda se prosto tera u sivu, neregistrovanu zonu, na čemu država gubi još više. Mala i srednja preduzeća najčešće propadaju, pod teretima dažbina koje duguju državi ali i zbog činjenice da se država potpuno izuzela iz podržavajuće uloge tamo gde im je najviše trebala – kod plasmana proizvoda i usluga.
Politička elita, smatrajući da su ovi procesi rezultat globalnih (…)
