Tog jutra 18. maja 2019, mobilni telefon Alberta Fernandeza je iznenada počeo frenetično zvoniti. Za manje od deset minuta njegov WhatsApp je pokazivao stotinjak poruka koje su čekale da budu pročitane. Neprekidno „ding“ ove mobilne aplikacije stapalo se sa „dong“ SMS-ova, koji su se također počeli pojavljivati u ritmu metronoma. Tog dana, kao da su izveli spontanu koreografiju, peronistički pred-kandidati za predsedničke oktobarske izbore su se jedan za drugim povlačili, dok su lokalni guverneri – koji su do tada oprezno ćutali – dali svoju konačnu podršku Fernandezu. Pridružili su im se sindikalne vođe, šefovi preduzeća i intelektualci, koji su svi odlučili podržati istog kandidata: peronističkog vođu čiji telefon se neprekidno oglašavao.
Ovaj talas podrške je pratio neočekivanu izjavu, od nekoliko minuta ranije, koja je promenila tok izbora. Radi se o rečima koje nije izgovorio ovaj Fernandez već Kristina Fernandez, koja nije ni u kakvom srodstvu sa njime. Jedna od najpopularnijih političkih figura u zemlji – udovica bivšeg šefa države Nestora Kirhnera (2003-2007), koja je i sama bila predsednica od 2007. do 2015. a sada je na čelu najmoćnije frakcije peronizma – sve je iznenadila u video snimku objavljenom na Twitteru: „Pitala sam Alberta Fernandeza da bude na čelu zajedničke izborne liste, on kao kandidat za predsednika, a ja kao kandidatkinja za potpredsednicu“.
„Džejn Ostin“ lista
Do tada je izgledalo da će se kampanja odvijati kao duel između Kristine Fernandez i liberalnog predsednika izabranog 2015. Maurisia Makria. Iako peronistička čelnica može računati na podršku jedne trećine biračkog tela, mora se nositi sa odbacivanjem druge trećine. U srži ovog rascepa (grieta, kako ga zovemo) se nalazi sukob između bivše šefice države i agrarnog sektora. Marta 2008, nedugo nakon preuzimanja vlasti, Kristina Fernandez je najavila povećanje poreza na izvoz žitarica, takozvane „retencije“. Poput ostalih zemalja u regiji, Argentina strancima uglavnom prodaje primarne sirovine, posebno soju – kao drugi najveći izvoznik soje u svetu. Tadašnja cena je prelazila 600 dolara po toni (dok je septembra ove godine iznosila oko 300 dolara po toni) i Kristina Fernandez je procenila kako je došlo vreme da se ima više udela u hiper-profitima koje ubiru poljoprivredni poslodavci. Radilo se o tome da se državi omoguće nova sredstva za razvijanje socijalnih politika i da se podrži klimava industrija.
Uverena da se bori sa zaostacima zastarele feudalne enklave, tadašnja predsednica nije predvidela reakciju koju će pokrenuti – što je bila greška. Jer agrarni sektor (el campo) se promenio: dinamičan, usko integriran u mehanizme globalizacije, premrežen fluskevima međunarodnog kapitala, on se više ne sastoji samo od velikih oligarhijskih porodica već i od ruralne srednje klase koja je u direktnoj vezi sa sektorima finansija i privatnih medija. El campo je tri meseca okupirao puteve i pretio gradovima nestašicom. Na kraju je dobio bitku u Kongresu. Kristina Fernandez je uspela da povrati popularnost u dovoljnoj meri da bude ponovno izabrana 2011, ali rascep je ostao dubok. Pored toga, predložena poreska reforma je još jedna manifestacija dubljeg istorijskog sukoba. S jedne strane su snage koje su povezane sa peronizmom „prve epohe“ (1945-1955) i koje su sada predstavljene u kirhnernizmu. Oslanjajući se na velike urbane periferije, na regije bez novca (sever i Patagonija), na radnike/ce i na siromašne, ali podjednako i na progresivne srednje klase i na omladinu, ova struja brani ekonomski model koji ide u korist industrije, razvoja unutarnjeg tržišta, povećanja plata i postojanja jake države. S druge strane je klasični liberalizam, sada inkarniran u predsedniku Makriju – poslednjem avataru antiperonizma. Njegova društvena baza se nalazi u agrarnom izvoznom sektoru i u dobrostojećim kvartovima velikih gradova. Njegov projekat je: manje poreza, manje države, više deregulacije i više tržišta. Ukratko: Ronald Regan koji bi plesao tango.
Svaki od ova dva pola kristalizira oko trećinu glasova. U sredini se nalazi plutajući centar, bez čvrste političke lojalnosti, koji odlučuje o rezultatima izbora. Nakon sukoba sa el campo taborom, Kristina Fernandez je usvojila strategiju kojom „osigurava podršku ove treće trećine, odnosno «krajnje manjine»“, objašnjava nam novinar Martin Rodrigez. „I Makri je učinio istu stvar. Ali trećina glasova omogućava samo da se pobedi na izborima i da se vlada, a ne da se podstaknu duboke i trajne transformacije“. Otuda proizilazi i (…)
