Predstavljati sebe kao vodećeg oponenta svim predsednicima koji se kvalifikuju kao „neliberalni“: eto vežbe kojoj se Emanuel Makron rado prepušta. Najpre je u neliberalnom taboru bio mađarski premijer Viktor Orban, a potom vođa Severne Lige Mateo Salvini. Zajedno sa požarima koji su pustošili amazonsku šumu od početka ove godine pojavio se novi idealno-tipski protivnik: brazilski predsednik Žair Bolsonaro, ekstremni desničar, mizoginist, homofob i klimatoskeptik. Časopis Science je krajem avgusta usporedio oblake dima koji potamnjuju brazilsko nebo sve do Sao Paola i politiku krčenja šuma koju promoviše Brazilija. Potom je Makron predložio da se „amazonskoj šumi dodeli međunarodni status, u slučaju da regionalni lideri krenu donositi odluke koje bi bile štetne za celu planetu“.
Može li se milenijumski stara šuma spasiti od motornih testera mobilizacijom svih onih koje ona štiti? Prema diskursu iz Jelisejske palate svet izgleda kao Pandora koju u filmu Avatar (2009) zamišlja reditelj Džejms Kameron, a francuski predsednik otelotvoruje zemaljsku verziju otpora Navija, naroda tamnoplave boje kože koji je očarao bioskopske sale. Na žalost, čak i da ga formulira u plavom trikou, njegov predlog ne oduševljava Brazilke i Brazilce. Čak ni one koji su protivnice i protivnici Bolsonara. Mnogi od njih ne zaboravljaju hiljadu i jedan projekat koji je već pretio oduzimanjem suvereniteta njihovoj zemlji, na prostoru koji je nemački naučnik Aleksandar fon Humbolt (1769-1859) nazvao Hilea. A to su poduhvati kojima je Makronova ambicija danas eho...
Hidrograf, meteorolog i direktor Američke pomorske opservatorije Metju Fonten Mori je u XIX veku predložio da se rasno pitanje u Sjedinjenim Američkim Državama reši kolonizacijom Amazonije, gde bi se izmestilo američko crno stanovništvo. Ova strategija je najpre zahtevala da se reka Amazon jednostavno otvori za plovidbu. „Štampa je podržala kampanju“, pripoveda istoričar Luiz Alberto Moniz Bandeira. „Robovlasnici, krijumčari oružja, trgovci i gusari su se mobilizirali u odbranu onoga što je Mori predstavio kao politiku trgovine u interesu nauke“.
Predstavnik Brazila u Vašingtonu (funkcija ekvivalentna ambasadoru) je 1849. dao znak za uzbunu. Otvaranje reke Amazon za plovidbu bi „otvorilo vrata američkim šalterima, masovnoj imigraciji i, posledično, manevru koji je sličan onome koji je Vašingtonu omogućio da prigrabi Teksas“. Morijevo pismo iz 1853. koje je objavila brazilska štampa potvrđuje da zabrinutost nije bila neopravdana. „Pokušavamo ubediti svoje sagovornike diplomatskim putem“, piše bivši oficir, „jer postoji mogućnost da se otvaranje [Amazona] odobri mirnim putem“. A potom objašnjava metod: „Mirno – ako možemo, a silom – ako moramo“. Projekat ipak nije uspeo.
Gotovo čitavo stoleće kasnije, Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization, UNESCO) je 1948. osnovala Međunarodni institut za amazonsku Hileu. U početku je bio zamišljen kao prirodno-naučni istraživački centar, a potom je evoluirao „čineći od ekonomskog razvoja amazonske regije glavnu osu svog delovanja“, kako izveštava UNESKO-ov istraživač Malkolm Hadli. Potom su brazilske pristalice ove strukture optuženi „za ugrožavanje nacionalne sigurnosti, jer su odobrili stvaranje međunarodnog instituta u ’zoni prirodne odbrane’ Amazonije“. Na čelu kritike je bio nekadašnji predsednik Artur Bernardes (1918-1922), koji je na zasedanju Predstavničkog doma 24. januara 1950. uzburkao prisutne ukazujući na pretnju da će se šuma pretvoriti u „kondominijum nacija“ [suvlasništvo, prim.prev.] i na kraju završiti „raspodelom regiona u obliku kolonija“.
Međunarodni institut za amazonsku Hileu je propao, ali rodile su se druge ideje. Jedna od fantazmagorija je došla iz Hadson Instituta, konzervativnog američkog tink tenka. Direktor ove organizacije i futurolog Henri Kan je 1967. predložio pregrađivanje reke Amazon ne bi li se stvorilo „veliko kontinentalno jezero“ koje bi olakšalo saobraćaj između susednih zemalja i proizvela ogromna količina energije. „To je apsurdno“, odsečno mu je rekao geograf Erve Teri, „trebalo bi izgraditi branu od nekoliko kilometara, a voda koja bi se podigla bi potopila dobar deo stanovništva Amazonije“. Međutim, vojska (na vlasti od državnog puča 1964) je ozbiljno uzela predlog u razmatranje i formulirala vlastitu doktrinu o šumi: „Integrisati teritoriju da je ne bi izgubili“.
Diktatura se potom upustila u niz faraonskih projekata namenjenih okupaciji prostora koji se smatrao (…)
