Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SVEDOČENJE BIVŠEG PREMIJERA

„Dan kad je Japan umalo nestao“

Za godinu dana održaće se Olimpijske igre u Tokiju, a Japan želi da pokaže svetu da se normalan život vratio u Fukušimu, oblast koju su 11. marta 2011. godine pogodili zemljotres, cunami i nuklearna havarija. Stvarnost je bitno drugačija. Tadašnji premijer govori o teškoćama u nošenju sa posledicama ove katastrofe. Od tada, on se bori za obustavu civilne upotrebe atomske energije.

Osam godina kasnije, dramatičnih sedam dana nakon velikog zamljotresa koji je pogodio istok Japana, cunamija i nuklearne katastrofe u Fukušimi u martu 2011. još uvek je urezana u moju dušu. Spavao sam u Kanteiju [rezidenciji premijera]. U trenucima kada bih se našao sam, konstantno u krutoj vatrogasnoj uniformi u ovakvoj ekstremnoj situaciji, dremao bih na kauču u dnevnoj sobi. Zapravo, samo bih se ispružio kako bih odmorio telo dok bih neprestano razmišljao o tome koje mere treba preduzeti.

Kako se profesionalno nikad nisam bavio stvarima vezanim za nuklearnu energiju, moje znanje bilo je ograničeno na osnovne uvide koje sam stekao tokom studija primenjene fizike na univerzitetu. Iz izveštaja koje sam čitao znao sam o nesreći u Černobilju i o šteti koju može izazvati atomska havarija, ali nikad nisam zamislio da bi se još strašniji događaj tog tipa mogao desiti u Japanu.

Centrala broj 1 u Fukušimi (Daiči), u kojoj se nesreća desila, ima šest nuklearnih reaktora i sedam bazena za hlađenje iskorišćenog goriva. Centrala broj 2 (Daini), udaljena dvanaest kilomeata, poseduje četiri reaktora i četiri bazena. Zajednička snaga ove dve centrale iznosi skoro devet gigavata, više nego duplo više u odnosu na Černobilj.

Jedanaestog marta 2011. godine, u 14 časova i 46 minuta, čim je Japan pogodio zemljotres jačine 9 stepeni na Rihterovoj skali, našao sam se u centru za kriznu kontrolu, smeštenom u podrumu moje zvanične rezidencije. Prvi izveštaj pokazao je da su sve atomske centrale u pogođenoj oblasti isključene, u skladu sa protokolom za vanredne situacije. To me je ohrabrilo. Međutim, nešto kasnije smo saznali da cunami ne samo što je pogodio i oštetio centralu Daiči, već je potopio sigurnosne dizel generatore – reaktori od 1 do 4 time su ostali bez ikakvog izvora električne energije. U nuklearnoj elektrani, čak i nakon što se proces atomske fisije zaustavi, gorivo nastavlja da oslobađa jako mnogo energije. Bez dovoda neophodne električne energije u rashladne sisteme, temperatura može izazvati fuziju u jezgru – znajući to, osetio sam kako mi se krv ledi u žilama.

Sedmica koja je usledila nakon nuklearne havarije ličila je na košmar. U popodne 12. marta, hidrogenska eksplozija pogodila je reaktor broj 1.

Trinaestog marta, istopilo se jezgro reaktora broj 3, što je idućeg dana izazvalo još jednu hidrogensku eksploziju. Petnaestog, rano ujutru, došlo je do oštećenja na zaštitnoj komori reaktora broj 2 i značajna količina radijacije oslobođena je u atmosferu. Par trenutaka kasnije, najveći deo reaktora broj 4 takođe je eksplodirao.

Potonje istrage pokazale su da je na dan nesreće, oko 18 sati, počelo da se topi jezgro reaktora broj 1. Ovaj proces nastavio se dok nije došlo do pucanja kućišta. Korijum koji je nastao usled fuzije prolio se po betonskoj ploči, što je ugrozilo poslednji sloj izolacije. Tokom havarije na Ostrvu tri milje u SAD 1979, jezgro se delimično istopilo, ali nije probilo kućište. U Fukušimi – prvi put u istoriji – jezgra tri reaktora istopila su se i probila svoja kućišta.

Nedugo nakon toga, SAD su uputile apel svojim državljanima da se evakuišu najmanje osamdeset kilometara od centrale. Morao sam da počnem da razmišljam o najgorem scenariju. Da se uspostavljanje kontrole nad situacijom pokazalo nemogućim i da su se sva četiri reaktora u Fukušimi istopila, došlo bi do emisije ogromne količine radijacije koja bi trajala nekoliko nedelja, možda čak i meseci. Tada sam zatražio procenu situacije od Kondoa Šunsukea, predsednika Japanske komisije za atomsku energiju. Prema njegovom izveštaju od 25. marta, pod naslovom „Najgori scenario“, u takvom slučaju bilo bi nužno evakuisati oblast prečnika najmanje 250 kilometara. Ta zona uključila bi i tokijsku aglomeraciju, i 40% ukupne populacije Japana, odnosno 50 miliona ljudi. Iseljavanje na više decenija dovelo bi u pitanje prežitak Japana kao nacije.

U ovom kontekstu je Šimicu Masataka, direktor-predsednik Kompanije za električnu energiju Tokija (Tepko [Tepco] ), u noći između 14. i 15. marta, poslao nekoliko zahteva za evakuaciju osoblja centrale Fukušima-Daiči ministru (...)

Obim celog teksta : 2 029 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Kan Naoto

je bio premijer Japana od 8. juna 2010. do 2. septembra 2011. Sada se nalazi na mestu predsednika Demokratske partije (levi centar).
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst