Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PARTIJA ZALJUBLJENA U BRISEL I BIZNIS

Džoker britanskih evrofila

U Velikoj Britaniji, proevropski liberali našli su se u neobičnoj situaciji: ni jedna od dve velike partije ne predstavlja u celosti njihove želje. Konzervativci Borisa Džonsona žele da napuste Evropu; laburisti Džeremija Korbina brane prava radnika. To je razlog zbog kog su određeni mediji ponovo pokazali interesovanje za jednu donekle zaboravljenu pratiju: Liberalne demokrate

„Stopirajmo Bregzit!“ Tako je glasio slogan kampanje britanskih Liberalnih demokrata pred evropske izbore u maju 2019.. Treća partija ove države tom prilikom želela je da popravi svoj imidž nakon katastrofalnog učešća u vladi konzervativnog premijera Dejvida Kamerona između 2010. i 2015. godine. Liberalne demokrate odavno pokušavaju da transformišu političku scenu Ujedinjenog Kraljevstva. Šta je njihov cilj? Da postanu britanski ekvivalent američke Demokratske partije – centristička stranka bliska svetu biznisa. Iako im kampanja protiv Bregzita nudi mogućnost da zaobiđu podelu na levicu i desnicu i da sebi privuku ljude iz oba tabora, njihovoj parlamentarnoj strategiji manjka jasnoće.

Od referenduma o Bregzitu, 2016. godine, Liberalne demokrate pokušavaju da bojkotuju rad parlamenta, glasajući protiv svih predloga, osim onog o sazivanju novog referenduma. Međutim, istovremeno su sklopili pakt o nenapadanju sa konzervativnim poslanicima, uključujući pristalice Bregzita, poput Rorija Stjuarta, i sopstvene redove otvorili za predstavnike antiliberalne desnice, poput Filipa Lija, koji se protivi istopolnim brakovima i neprijateljski je nastrojen prema migrantima. Sve ukazuje, dakle, da bi bili spremni da stupe u savez sa torijevcima, koji su većinski za Bregzit, ali ne i sa Laburističkom partijom. „Izlazak bez dogovora bio bi najgora stvar na svetu!“, neprestano ponavljaju, istovremeno ignorišući najjednostavniji potez kojim bi se takav scenario sprečio – izglasavanje nepoverenja vladi Borisa Džonsona koje bi dovelo do uspostave privremene vlade na čijem čelu bi se našao vođa opozicije, Džeremi Korbin. Ovakvo meandriranje bilo bi nemoguće razumeti ukoliko u obzir ne uzmemo suštinu još jednog prioriteta Liberalnih demokrata, koji je doveo do njihovog nastanka i koji je za njih važan koliko i ostanak Velike Britanije u Evropskoj uniji: sprečavanje rasta radikalne levice.

U napad na laburiste

Razlog tome je specifičan karakter korena iz kojih je izrasla Liberalno demokratska partija. S jedne strane, radi se o nasleđu nekadašnje Liberalne partije koja je gospodarila britanskom politikom u XIX veku, ali je oslabila nakon nastanka Laburističke partije, 1900. godine. S druge strane, tu je takođe i desna frakcija samih laburista, koja se ocepila početkom osamdesetih, kada je njihova partija skrenula ulevo – skup liberalnih i proatlantističkih zagovornika nuklearnog naoružanja koji su 1981. godine osnovali Socijaldemokratsku partiju (Social Democratic Party – SDP).

SDP i liberali su se ubrzo ujedinili u Alijansu (SDP-Lib Alliance) oko rada na evropskim integracijama, odbrani nuklearnog naoružanja, opanjkavanju novih društvenih pokreta, kritikovanju borbe protiv rasizma – ukratko, u odbacivanju onoga što su nazivali „pošandrcalom levicom“ (loony left). Međutim, njihovo partnerstvo najviše je bilo zacementirano otporom prema militantnom sindikalizmu, što je pozicija koja ih je načinila savršeno prilagođenim tadašnjoj političkoj plimi u Britaniji. Margaret Tačer je upravo dobila izbore na osnovu obećanja da će slomiti radničke organizacije koje su, prema njoj, sprečavale modernizaciju industrije. Dok se 1984. godine čelična lejdi borila protiv štrajkača iz Nacionalnog sindikata rudara (National Union of Minerworkers – NUM), Alijansa je izabrala na čiju će stranu stati. Prema vođi liberala, Dejvidu Stilu, sindikalac Artur Skargil, vođa štrajka, želeo je da „stvori marksističko carstvo“. Predsednik SDP-a pokušao je da zaplaši javnost podsećajući da je Skargil tad bio „aktivan član Komunističke partije“, za koju „cilj opravdava sredstva“. Njihova mlada socijaldemokratska koalicija glasala je za predlog podrške štrajkbreherima i kritikovala je vladu, optuživši je da je preblaga u gušenju pokreta.

Parlamentarni izbori 1983. bili su vrhunac za Alijansu, koja je na njima osvojila 25,4% glasova (spram 27,6% za laburiste i 42% za konzervativce). Kada su se, 1988, njene dve partije spojile i stvorile Liberalne demokrate, mogle su da računaju na društvenu bazu čija je podrška laburistima bila neophodna kako bi se dokopali vlasti. Dolazak Tonija Blera na čelo Laburističke partije 1994. godine i njeno potonuće u neoliberalizam – tada je nastalo ime „New Labour“ (Nova laburistička partija) – olakšali su njeno privlačenje. Bler je predvideo saradnju ove dve partije i otišao toliko daleko da (...)

Obim celog teksta : 2 102 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Ričard Simor

je autor knjige The Twittering Machine, The Indigo Press, Sauthempton, 2019.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst