Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U REDOVIMA NARODNE REPUBLIKANSKE UNIJE

Ko se u Francuskoj bori za „Fregzit“?

Pred evropske izbore u maju 2019. godine, na sastancima „žutih prsluka“ često se moglo naleteti na jednu političku partiju: Narodnu republikansku uniju (Union populaire républicaine – UPR), poznatu po tome što zagovara nagao izlazak Francuske iz Evropske unije, odnosno „Fregzit“. Ova partija, koja poseduje posvećenu i efikasnu aktivističku bazu, tvrdi da prevazilazi podelu levica-desnica. Da li je to istina?

Dvadeset i deveti mart 2019. godine. Sedam stotina aktivista Narodne republikanske unije (Union populaire républicaine – UPR) okupilo se u glavnom gradu Velike Britanije. Ovaj skup, održan pod imenom „Francuska je ponovo oslobođena u Londonu“, trebalo je da proslavi stupanje „Bregzita“ na snagu i bude demonstracija sile pred evropske izbore. Ipak, na taj dan, donji dom britanskog parlamenta odbio je po treći put predlog sporazuma koji su dogovorili premijerka Tereza Mej i evropske vođe. Mašući trobojkama sa lorenskim krstom u sredini (heraldički simbol srednjevekovnog vojvodstva Lorene, prim. prev.), Francuzi su se priključili pristalicama Bregzita u iskazivanju besa ispred parlamenta. Potom su, uz aplauz drugih okupljenih koji o ovoj maloj francuskoj političkoj partiji nisu znali ništa, pa ni to da ona ponekad sarađuje sa strankom Marin Lepen, u koloni krenuli ka Kući crkve u Vestminsteru skandirajući „Fregzit! Fregzit!“

Na odredištu je govor održao Fransoa Aselino, predsednik i osnivač UPR-a. U društvu nekadašnjih britanskih ministara iz redova konzervativaca i laburista koji su se odazvali njegovom pozivu, uzbuđeno je propovedao: „Ovo je najveći politički skup Francuza iz Francuske u Ujedinjenom Kraljevstvu od 1940. godine. (...) Slobodni Francuzi ponovo su u Londonu u vašem društvu [i] nadam se da (...) će ovaj govor, 29. marta 2019, u istoriju UPR-a donekle ući (...) kao ekvivalent govora održanom 18. juna 1940 (tog datuma general Šarl de Gol, u obraćanju na radio Londonu, pozvao je sve francuske vojnike, inžinjere i radnike specijalizovane za naoružanje koji su se nalazili u Britaniji da se pridruže borbi protiv Nemačke, prim. prev).“ Optužujući evropski „IV rajh“ da ubija demokratiju, nastavio je: „To što se na čelu Francuske nalazi novi Peten ne znači da Britanci treba da imaju novog Čemberlena u ulici Dauning, broj 10 (rezidencija i kancelarija premijera Velike Britanije; široko rasprostranjeni naziv za sedište izvršne vlasti, prim. prev.) (...) Želimo novog Vinstona Čerčila, kao što želimo novog de Gola da vodi Francusku.“

Istaknuti i vrhovni vođa

Dvadeset i trećeg jula, UPR je pozdravio izbor Borisa Džonsona za vođu Konzervativne partije i njegov dolazak na mesto premijera kao „istorijski događaj“, koji će označiti „kraj više od tri godine prevare“ i omogućiti Bregzit. Dva meseca kasnije, kada se Džonson našao pod napadom britanskih poslanika, partija je osudila „državni udar parlamenta“ protiv naroda. UPR, osnovan 2007. godine, zalaže se za izlazak Francuske iz Evropske unije, evrozone i Organizacije severnoatlantskog sporazuma (NATO). Njegov program, usvojen 25. marta te godine – na pedesetogodišnjicu Rimskih ugovora (kojima je, 1957. godine, uokvirena Evropska ekonomska zajednica, preteča Evropske unije, prim. prev) – poziva na „vraćanje nezavisnosti Francuskoj [i na] oslobođenje francuskog naroda“. Iako kritikuje evropske dokumente koji ograničavaju nacionalni i narodni suverenitet, UPR odbacuje strategiju građanske neposlušnosti, u ime poštovanja međunarodnog prava, i predlaže aktiviranje člana 50, koji predviđa mogućnost države članice da unilateralno napusti EU.

Kako bi se to dogodilo, partija poziva „sve Francuze da se privremeno ujedine i zanemare podelu na levicu i desnicu“. U suštini, beskorisno je „beskrajno raspravljati, čak se svađati, oko pitanja poreza, borbe protiv izmeštanja proizvodnje, finansiranja penzija, imigracije, životne sredine, itd.“: ove teme su „sporedne“ i „ograničene“, „jer su velike strateške odluke o tim pitanjima (...) već doneli neizabrani rukovodioci ECB-a [Evropske centralne banke] i takođe neizabrani evropski komesari“. Ministarstvo unutrašnjih poslova podvodi UPR pod oznaku „razno“, a partija se predstavlja kao privremena. Jednom kada Francuska bude „oslobođena“, u njoj tvrde, „svi će se vratiti svojim političkim porodicama“, a podela levica-desnica „će se prirodno uspostaviti u jasnim i smislenim okvirima“.

U nedostatku podrške krupnih kapitalista, koji su korak po korak prihvatili ideju urušavanja francuskog socijalnog modela, UPR se otvoreno poziva na nasleđe Nacionalnog veća Pokreta otpora (Conseil national de la Résistance – CNR), ponovo otkriveno sredinom devedesetih, nakon što je tokom Hladnog rata bilo palo u zaborav. Partija je po ugledu na CNR sastavila svoj Program nacionalnog oslobođenja, izrađen nakon izbornih neuspeha 2017. godine. On brani integralno socijalno osiguranje i predlaže povratak centralne uloge države kroz totalnu ili delimičnu nacionalizaciju energetskog sektora (EDF, Enedis, Engie), telekomunikacija (Orange), medija (TF1, TDF), koncesionara za autoputeve i kompanija za vodosnabdevanje. S druge strane, privatizacija banaka se ne pominje.

U ovoj partiji zaljubljenoj u stručnjake, mit o pokretu otpora pruža epsku sliku delovanja običnih ljudi. Ipak, UPR pre uzdiže bele okovratnike nego borce iz senke: on, dakle, svesno veliča golističke ličnosti, procedure i simbole koje je desnica uglavnom odbacila počekom devedesetih. Pozivajući se na zamišljenu uspomenu plemenite borbe, on regrutuje aktiviste istovremeno uspevajući da legitimiše autoritet svog istaknutog i vrhovnog vođe. Aselino, koji je 1985. diplomirao na Nacionalnoj školi za javnu upravu (École nationale d’administration – ENA), zaposlen je u opštoj finansijskoj inspekciji. Hiljadu devetsto devedeset i treće bio je deo kabineta ultraliberalnog Žerara Longea, ministra industrije i spoljne trgovine u vladi Eduara Baladura. Sedeći u svojoj kancelariji koju su krasili de Golov portret i tri zastave – Francuska, te zastave Ujedinjenih nacija i Međunarodne organizacije frankofonije – on je na sledeći način objašnjavao svoju odluku: „Pošto se većina promenila došlo je do lančane reakcije. Prihvatajući poziv, politički sam obojio svoju karijeru.“ Dve godine kasnije, u novoj vladi koju je sastavio Alen Župe, radio je za Fransoaz de Panafju u ministarstvu turizma, a potom za Ervea de Šareta u ministarstvu spoljnih poslova. Nakon što je narodna skupština raspuštena 1997. godine, ovaj visoki funkcioner vratio se svojoj rodnoj službi.

Protiv „socijalističke opuštenosti“

Aselino je počeo da se prebacuje na suverenističke pozicije 1992. – godine kada je potpisan Mastrihtski sporazum. Čovek koji je na evropskim izborima 1979. godine glasao za listu Unije za francusku demokratiju (Union pour la démocratie française – UDF) pod vođstvom Simon Vej – „bio sam ’mejnstrim’“, pravda se danas – bio je „pogođen govorom Filipa Seguana“ i zgrožen „sumanutom medijskom kampanjom za ’da’ [na referendumu organizovanom 20. septembra 1992. godine]“. Dve hiljade i prve učlanio se u Savez za Francusku (Rassemblement pour la France – RPF), bivšeg ministra unutrašnjih poslova Šarla Pasvea, i postao član nacionalnog odbora, direktor za edukaciju i portparol. „To je bio prvi put da sam se angažovao u nekoj političkoj partiji“, ističe.

Kao direktor Paskvinog kabineta u skupštini Gornje Sene između 2000. i 2004. godine, Aselino se našao na prvom mestu na listi za lokalne izbore u Devetnaestom arondismanu glavnog grada države 2001. i potom postao odbornik u gradskoj skupštini Pariza. U predizbornoj kampanji upozoravao je na trgovinu drogom i opasne kučiće, prostituciju i premalo zaposlenih policajaca, pozivajući na okretanje novog lista u odnosu na „šest godina socijalističke opuštenosti“. U dve godine (...)

Obim celog teksta : 3 551 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Alen Popelar

je novinar.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst