Dvadeset i osmog juna 2016. godine, Donald Tramp je održao značajan govor u kom je najavio spoljnopolitički ekonomski i trgovinski program koji bi sproveo ukoliko bude izabran. Glavna poenta njegovog izlaganja bila je brutalna kritika upućena američkim političarima koje je optužio da su „vodili agresivnu politiku globalizacije [koja] je dovela do izmeštanja naših poslova, našeg bogatstva i naših fabrika u inostranstvo“, što je dovelo do deindustrijalizacije i „uništenja“ srednje klase u SAD. Napadajući „vladajuću klasu koja se klanja globalizmu više nego amerikanizmu“, on je identifikovao Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement – NAFTA), Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), kineske ekonomske prakse i Transpacifičko partnerstvo (Trans-Pacific Partnership – TPP) kao glavne uzroke propadanja američkog industrijskog sektora. S tim u vezi, najavio je da bi povukao SAD iz TPP-a, zahtevao nove pregovore o NAFTA-i, uveo sankcije Narodnoj Republici Kini (NRK), za koju je ustvrdio da „manipuliše“ tržištem deviza, pokrenuo sudske postupke protiv „nelojalnih“ trgovinskih praksi, uveo carinske namete na robu uvezenu iz Kine i „iskoristio sva legitimna ovlašćenja predsedničke pozicije da reši [bilateralne] trgovinske sporove“ sa Pekingom.
Malo ko je tada ozbiljno shvatio njegov verbalni napad na globalizaciju i institucionalnu strukturu međunarodne trgovine. Naposletku, delovalo je malo verovatno da će Tramp pobediti na izborima, a, u slučaju da on zaista dođe na vlast, bilo je izgledno očekivati da će ga urazumiti američko ministarstvo finansija i čitav skup ekonomskih aktera koji imaju snažan interes u održanju svetskog „slobodnog tržišta“. Institucije ekonomske moći i sigurnosti koje su SAD gradile, još od konferencije u Breton Vudsu 1944. godine, kako bi zacementirale sopstvenu centralnu poziciju, uticale bi na odluke njegove administracije. Prevagnuo bi glas najinternacionalizovanijih delova američkog kapitalizma.
Ovi strukturni uslovi bili su izvor ubeđenja da nijedan predsednik, čak ni kada bi bio neortodoksan koliko Tramp, ne bi mogao previše lako da odbaci politiku i okvire koji su toliko dugo osiguravali hegemoniju SAD. Međutim, takve pretpostavke precenile su značaj kapitala u određivanju smera kojim se svet kreće, a potcenile politički potencijal nastao usled uspona Kine koji SAD danas aktivno nastoje da ograniče. Njihov napor, zasnovan na ideji da Kina „dugoročno predstavlja suštinsku pretnju “, prema rečima Kiron Skiner, bivše direktorke za političko planiranje Stejt dipartmenta, upravo dovodi do promene prirode međunarodnih odnosa i toka globalizacije.
Vreme kada je Peking bio saveznik
Nakon 1991. godine, centralna osa međunarodne politike SAD ležala je u propagiranju američkog modela tržišnog kapitalizma širom sveta. Pod generičkim imenom „Vašingtonskog konsenzusa“, američko Ministarstvo finansija i Međunarodni monetarni fond (MMF) pokrenuli su globalni program liberalizacije, deregulacije i privatizacije koji je nametnut zaduženim (a samim time i podložnim) državama u razvoju – od subsaharske Afrike do Latinske Amerike. Nakon azijske finansijske krize iz 1997-1998, ponovo se postavilo pitanje ekonomskih sistema novoindustrijalizovanih zemalja (NZ) istočne Azije, kao i tamošnjih zemalja u razvoju. Pod snažnim spoljnim pritiskom, etatističke industrijske politike i zaštita domaćih tržišta ustupile su mesto, u manjoj ili većoj meri, povlačenju države i otvaranju za međunarodne investicije. Međunarodne kompanije željne da se dokopaju prethodno nedostupnih tržišta bile su nosioci zvanične kampanje, više zasnovane na prisili nego na ubeđivanju.
Sa njihove tačke gledišta, pad Sovjetskog saveza stvorio je uslove za drugo zlatno doba međunarodnog kapitalizma, nakon onog s kraja XIX veka, prekinuto masovnim nasiljem narednog stoleća. SAD su postale jedina velesila, a 1990-tih ciljevi države i kapitala preklapali su se u izuzetnoj meri. Ovakvo stanje može se porediti sa simbiozom države i kapitala iz doba vrhunca Britanske imperije, kada su njihovi odgovarajući ciljevi maksimizacije moći, odnosno bogatstva, bili funkcionalno povezani. To preklapanje interesa navelo je britansku vladu da radi za kapital (po potrebi koristeći silu, ili pretnju silom, što je bio slučaj u Latinskoj americi, Kini i Egiptu). To je navelo privatne investitore da se lako prilagode strateškim prioritetima imperijalne države u meri u kojoj je to globalna situacija zahtevala – na primer u slučaju Rusije, u vezi s kojom su investitori prihvatili viđenje da je ravnoteža snaga u Evropi izvor profita. Analogno tome, američka država odigrala je ključnu ulogu u ubeđivanju multinacionalnih kompanija i banaka da se posvete uvođenju i širenju globalne liberalizacije krajem XX veka. Kao što piše Stiven Valt, profesor međunarodnih odnosa na Harvardu, američko rukovodstvo „prepoznalo je u neupitnoj moći kojom je raspolagalo priliku da izgradi međunarodne okvire koji bi dalje osnažili poziciju SAD i osigurali dodatne prednosti u budućnosti“, navodeći „najveći mogući broj zemalja da prihvate njegovu viziju liberalno-kapitalističkog svetskog poretka“.
U to doba, američka ekonomska i politička elita posmatrale su Kinu pre kao saveznika nego kao rivala, a sasvim sigurno ne kao pretnju. Narodna republika sarađivala je sa SAD krajem 1960-tih i tokom 1970-tih u okruživanju Sovjetskog saveza. Diplomatski odnosi dveju zemalja uspostavljeni su 1. januara 1979. a, manje od mesec dana kasnije, Deng Šjaoping održao je devetodnevnu turneju po SAD kako bi obeležio taj događaj. Tom prilikom, prema navodima Džonatana Stila, novinara Gardijana (The Guardian), on je izjavio da Kina i SAD imaju „dužnost da sarađuju [i da] se ujedine kao protivteža polarnom medvedu“. Prilikom ceremonije u Beloj kući, kineska crvena zastava ponosno se vijorila i, dok je odzvanjao tradicionalni pozdrav od devetnaest topovskih plotuna, „nedaleko odatle prošao je drečavo crveni kamionet Koka Kole (...), prigodan simbol miliona dolara (...) koje nestrpljivi američki biznismeni [očekuju] da će zaraditi zahvaljujući novom kineskom apetitu za trgovinu, tehnologiju i američke kredite“.
Tokom osamdesetih godina prošlog veka, Kina je sprovela delimičnu liberalizaciju unutrašnjeg tržišta i postepeno se otvorila za međunarodne investicije. Hiljadu devetsto osamdeset i šeste podnela je zahtev za članstvom u Opštem sporazumu o tarifama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade – GATT), preteči STO. Potom je, početkom devedesetih, posle pada Sovetskog saveza i trogodišnje pauze nakon represije na Tjenanmen trgu (1989), Deng dodao gas. On je pojačao unutrašnje restrukturiranje i ubrzao internacionalizaciju i integraciju zemlje u svetsku ekonomiju. Geopolitička dopuna ekonomske integracije javila se u vidu dogovora sa SAD kako bi se izbegli sukobi koji bi mogli da ugroze tranziciju. Ovaj izbor potvrđen je i u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, u kom je Kina vodila računa da ne sputava američke diplomatske inicijative. Što se tiče SAD, one su nastojale da uključe Peking u institucionalne i trgovinske sisteme zapadne globalne ekonomije, čija su pravila i ograničenja diktirana iz Vašingtona (SAD su nametnule stroge uslove za prijem Kine u STO, koji je potvrđen tek 11. decembra 2001). Vodeći se postulatom o nužnoj povezanosti ekonomskih i političkih sloboda, te nastupajući sa pozicije sile, američke elite smatrale su da će moći da (…)
