Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KAKO RAZUMETI RUSKU STRATEŠKU MISAO

Svet iz vizure Moskve

S obe strane Atlantika dopiru glasovi koji se protive bilo kakvom smirivanju strasti s Moskvom, tvrdeći da Kremlj potkopava međunarodno pravo. Priželjkujući multipolarni svet, Kremlj uzvraća da Vašington ne može sam da vlada i da mora da poštuje princip državnog suvereniteta. Između Evrope, s kojom oseća kulturnu bliskost, i Pekinga, s kojim deli svetonazor, Rusija traži svoj put.

Šta to hoće Rusija? Mnogi zapadni komentatori smatraju da se grčevito drži za međunarodni poredak kog više nema – za sistem uspostavljen na Jalti tokom hladnog rata, u kom se Istočna Evropa nalazila pod sferom uticaja Kremlja. Aneksija Krima 2014. godine iz te perspektive bila znak da Rusija odbija da dozvoli Ukrajini da joj umakne. Izveštaj o strategiji nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Država objavljen 18. decembra 2017. godine Rusiju tako opisuje kao „revizionističku silu“, insinuirajući da Rusija želi da uništi postojeći međunarodni sistem. O njoj se govori kao o autoritarnom režimu koji spoljnim avanturizmom pokušava da skrene pažnju s unutrašnjih problema. Što je još gore, Moskva sada namerava da izveze svoj politički model, sklapajući savez autokratija sa Kinom. Izazovi koje Moskva ispostavlja Zapadu već neko vreme ojačavaju političku koheziju zemlje. Bilo bi, međutim, pogrešno njeno ponašanje pripisati isključivo ovom cilju. Šta zaista želi Kremlj i kakvu ulogu u ostvarenju njegovih ciljeva igra zbližavanje s Kinom? Osnovni zahtev ruskih vlasti je da postanu ko-menadžer međunarodnih poslova i da budu priznate kao takve. Ova ambicija do sada je bila gorko osujećena. Po završetku Hladnog rata, Sovjetski Savez, a potom i Rusija, pokušali su da transformišu ono što su voleli da nazivaju „istorijskim Zapadom“ tako što bi mu se pridružili i time stvorili „Veliki Zapad“. Moskva se nadala da bi takva konfiguracija mogla da Zapadnu Evropu otrgne iz atlantskog hladnoratovskog institucionalnog i ideološkog okvira; na taj način razvila bi se obostrano korisna kultura političkog dijaloga i interakcije. Ipak, Zapad je pristao samo na proširenje postojećeg sistema. Oslobođen od ideološke i vojne pretnje Sovjetskog Saveza, liberalni poredak poprimio je oblik univerzalne Monroove doktrine pod vođstvom Sjedinjenih Država: američka sfera uticaja proširila se na ceo svet, ne ostavljajući prostora za podskupove nezavisne od hegemonog centra.

Prema „Velikoj Evroaziji“

Moskva se suprotstavila ovom, kako je smatrala instrumentalizovanom, univerzalizmu. Jevgenij Primakov je, prvo kao ministar spoljnih poslova (1996–1998), a potom i kao premijer (1998–1999), bio prvi lider koji je svojoj zemlji dao status snage spremne da pruži otpor. Kada je postalo jasno da će Organizacija Severnoatlantskog sporazuma (NATO) nastaviti da prima nove članice i priprema intervenciju na Kosovu, ne uzimajući u obzir ruske interese, u upotrebu se vratio i pojam multipolarnosti. Primakov je tokom posete Indiji u decembru 1998. godine razvio ideju uspostavljanja protivteže američkom unilateralizmu. Na osnovu toga predložio je savez između neatlantskih sila, „strateški trougao“ Rusija–Indija–Kina, koji će potom postao središte saveza Briks (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika). Njegova politika temeljila se na doktrini o mirnom suživotu Nikite Hruščova, bivšeg prvog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, prema kojoj se društveni i politički sistemi mogu takmičiti bez nužnog ulaska u sukob.

Kada je 2000. godine došao na vlast, Vladimir Putin je pokušao da atlantizam ranog postkomunističkog perioda spoji sa Primakovljevom strategijom. Tako je 2001. godine stvorena Šangajska organizacija za saradnju (SCO), u to vreme sastavljena od Kine, Kazahstana, Kirgizije, Rusije, Tadžikistana i Uzbekistana – Indija i Pakistan će im se pridružiti 2017. godine. Njen nastanak označio je sledeći korak u stvaranju sistema nezapadnih saveza. U isto vreme, Putin je tragao za bližim vezama s Evropskom unijom. Razmatrano je čak i članstvo Rusije u NATO-u. Ipak, kako su godine prolazile, američke intervencije u Iraku, odluka Džordža Buša mlađeg da 2002. godine ukine Sporazum o antibalističkim raketama (ABM) iz 1972. godine i podrška koju su fondacije bliske Stejt departmentu pružile „šarenim revolucijama“, razvejale su Putinove iluzije. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, održanoj februara 2007. godine, on je bez dlake na jeziku izneo kritiku Sjedinjenih Država, upozorivši na opasnost od „unipolarnog sveta […] u kom postoji samo jedan gospodar, samo jedan suveren“. Zaključio je istakavši da nema potrebe Rusiju, „sa hiljadu godina svoje istorije“, poučavati kako (...)

Obim celog teksta : 2 009 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Ričard Sakva

je profesor na Univerzitetu Kent (Ujedinjeno Kraljevstvo) i autor dela Russia’s Futures, Polity Press, Kembridž, 2019.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst