Dvanaestog jula, Turska je primila prvu turu opreme za postavljanje antiraketnog odbrambenog sistema S-400 ruske proizvodnje. Ova pošiljka, isporučena na osnovu sporazuma koji su Ankara i Moskva potpisale u aprilu 2017, kao i još dve, dostavljene u avgustu i septembru, izazvala je značajne diplomatske tenzije između Turske i Amerike. Za Vašington, sistem S-400 nekompatibilan je sa vojnom opremom Organizacije Severoatlantskog sporazuma (NATO), čiji je Turska član od 1952. godine. Kako bi izvršila pritisak na Ankaru, administracija Donalda Trampa zapretila je obustavom prodaje lovaca tipa F-35 turskoj vojsci. To je bilo dovoljno da probudi ideje oko mogućnosti izlaska Turske iz NATO-a i urušavanje tursko-američkih odnosa, koji su već okrnjeni različitim strategijama ovih dvaju država tokom rata u Siriji.
Kako bi se razumela dinamika turske diplomatije, pre svega nužno je u obzir uzeti jednu od njenih konstanti, često nazivanu „sevrskim kompleksom“, prema imenu sporazuma koji je, pod pritiskom pobedničkih snaga u Prvom svetskom ratu, potpisala 10. avgusta 1920, označivši kraj Osmanskog carstva. Ovaj termin odnosi se na čitav niz nacionalnih egzistencijalnih strahova. I, zaista, prikriveni nacionalizam predstavlja jedan od glavnih faktora koji oblikuje tursku spoljnu politiku. Na regionalnom planu, diplomatija Ankare još uvek je opsednuta kurdskim pitanjem i sprečavanjem njegovog rešavanja u formi države ili drugog autonomnog entiteta, što je cilj mnogih kurdskih nacionalista, bez obzira na njihove međusobne razlike.
„Nula problema sa susedima“
Početkom 2000-tih, Ahmet Davutoglu, budući ministar spoljnih poslova, poznat po doktrini „nula problema sa susedima“. pokrenuo je pokušaj da se ova paradigma prevaziđe. Iako njegova inicijativa može delovati smešno, uzevši u obzir burne odnose koje Turska gaji sa svojim okruženjem, ona je ipak bila znak želje da se raskine sa idejom da „Turčin nema prijatelja do Turčina“, još jednim od osnivačkih principa spoljne politike Ankare kog se ona bila držala decenijama unazad. Međutim, geopolitičke okolnosti ubrzo su prodrmale zemlju – naročito potresi građanskog rata u Siriji – obesmišljavajući ove napore. Tada je kormilo prešlo u ruke fundamentalista. Turska, koja je od kraja Drugog svetskog rata gajila tesne veze sa zapadnim silama, nikad nije bila lak saveznik. U više navrata dolazilo je do nesuglasica sa SAD. Tako je Amerika, nakon invazije turske vojske na severni Kipar u julu 1974, uvela embargo na prodavanje oružja Turskoj u trajanju od nekoliko meseci. Takođe, bilateralni odnosi ove dve zemlje prošli su kroz period ozbiljnih turbulencija nakon što je turski parlament odbio zahtev Džordža Buša da omogući prolazak nekih 62000 američkih vojnika spremnih za napad na Irak i Sadama Huseina.
Ipak, napori Turske da promeni svoj odnos sa spoljnim svetom, koji se neprestano vode od 1960-tih naovamo, nikad nisu podrazumevali odbacivanje tradicionalnih savezništava. To dokazuju i tri skorašnja događaja: pristanak da se na njenoj teritoriji postavi radar za rano otkrivanje pretnji u okviru NATO-ovog antiraketnog štita, dogovoreno na samitu u Lisabonu u novembru 2010. i potvrđeno u septembru 2011; NATO-ovo postavljanje, koje su obavile turske snage, raketa Patriot (američke proizvodnje) na tursko-sirijsku granicu u januaru 2013; Ankarin zahtev za sazivanjem skupa NATO ambasadora – koji je istog trenutka ispunjen – par minuta nakog što su njeni lovci oborili ruski vojni avion, 24. minuta 2015.
Iako nacionalistička instrumentalizacija nesuglasica sa SAD ponekad zaoštrava tenzije, Turska nema nameru da preseca odnose, (…)
