Čini se kao da Sjedinjene Države osećaju da nisu u stanju da se istovremeno spore i sa Kinom i sa Rusijom. Peking će u decenijama koje su pred nama postati njihov glavni geopolitički rival. Po tom pitanju postoji saglasnost čak i između republikanske administracije Donalda Trampa i demokrata, čiji se žestoki sukob očekuje sledeće godine na predsedničkim izborima. Kina tako nasleđuje sovjetsko „Carstvo zla“ i „islamistički terorizam“ kao prioritetne protivnike Vašingtona. Kina, ipak, za razliku od Sovjetskog Saveza, ima dinamičnu privredu s kojom SAD registruju pozamašni trgovinski deficit. Utoliko je i njena snaga impresivnija od desetina hiljada fundamentalističkih boraca koji lutaju između pustinja drevne Mesopotamije i planina Avganistana.
Barak Obama već je započeo „zaokret prema Aziji“ i Pacifiku američke diplomatije. Njegov naslednik je, po običaju, tu novu strategiju formulisao manje elegantno i suptilno (vidi članak na stranama 8 i 9). Pošto je saradnja, prema njegovom mišljenju, uvek zamka, igra sa nultom sumom, ekonomski uspon azijskog rivala automatski se posmatra kao pretnja razvoju Sjedinjenih Država. I obrnuto: „Pobeđujemo protiv Kine“, hvalisao se Tramp prošlog avgusta. „Upravo su imali najgoru godinu u proteklih pola veka, i to zbog mene. Ne ponosim se time.“
Izostanak ponosa ne liči na njega… Pre nešto više od godinu dana dozvolio je kamerama da uživo emituju snimak jednog sastanka održanog u njegovoj kancelariji. Tu je sve stavljeno na sto: jedan od njegovih ministara pozdravio je usporavanje rasta u Kini; drugi je izvoz kineskog fentanila okrivio za epidemiju opioida u Sjedinjenim Državama; treći je za teškoće američkih poljoprivrednika okrivio kinesku trgovinsku odmazdu. Falilo je još samo da Tramp neposlušnost Severne Koreje po pitanju nuklearne energije objasni popustljivošću Pekinga prema svom savezniku.
Vašington se više neće zadovoljavati malim porastom prodaje kukuruza ili elektronike Kini. Ovaj rival, čiji se bruto domaći proizvod u (…)
