Francuska desnica više od tri decenije bila je obeležena rivalstvom četiri čoveka. Ova četiri asa ukupno su se osam puta kandidovali na predsedničkim izborima, od čega su triput pobedili (1974, 1995, 2002). Svi su poznavali i borili se protiv socijaliste Fransoe Miterana, a dvojica su bili njegovi premijeri u vreme koahbitacije levice i desnice na vlasti (Žak Širak i Eduar Baladur). Rejmon Bar je umro 2007. godine, dok su ostala trojica bili aktivni penzioneri političke scene. Jedan od njih, Baladur, bio je savetnik Nikole Sarkozija za institucionalne reforme; druga dvojica su – do smrti Žaka Širaka 26. septembra 2019 – sedela u Ustavnom savetu (Širak i Valeri Žiskar d’Esten) u svojstvu bivših predsednika republike. Sva trojica pišu, retko odolevajući iskušenju da se ne ustreme na nekog od svojih starih rivala iz iste „porodice“.
Međutim, radi li se uopšte o istoj porodici? Što se tiče ekonomskih i socijalnih pitanja, koja nisu beznačajna, razlike su skromne – Širak i Bar su obojica bili premijeri pod Žiskar d’Estenom, dok je Baladur bio ministar finansija pod Širakom. Međutim, ukoliko pročitamo dve knjige koje su pisali Širak i Baladur, gotovo da smo primorani da zaboravimo ovu saradnju i da se vodimo dijametralnim ispovestima ove dvojice memoarista. Prvi sebe slika u konsenzusnom svetlu prilagođenom velikoj, mada ublaženoj, popularnosti koju uživa od kako više ne radi u Jelisejskoj palati. Inspirisao je „nadu i samopouzdanje“, izgradio „snažnu i stabilnu ekonomiju“, promovisao „demokratiju odgovornosti i inicijative“. Delo se fokusira na „današnji pravedniji i miroljubiviji svet koji gradimo sopstvenim rukama“, koji, svakako, uzima u obzir i ulogu kineskog naroda „izuzetne kulture i istorije“. Iako Širak tvrdi da je zaljubljen u poeziju Pola Elijara, Aragona i Renea Šara, njihov stil nije ostavio naročitog traga na njegovo pisanje.
Na momente, njegovom delu ne manjka iskrenosti. Prisećajući se svoje prve predizborne kampanje protiv levice, navodi „ocenu“ koju je dobio od čoveka koji je ostao upamćen po tome što je pokazao da je najbolji način da se ostane na vlasti (i da se na nju vrati) za vreme IV Republike bio ništa ne raditi. Kada je Anri Kuj upoznao Širaka 1967. godine, rekao mu je: „Evo mladića koji zaslužuje da bude radikal! Kakav kameleon.“ Bivši predsednik stvar je prikazao nešto drukčije: „Budući da nikad nisam bio desničar u strogom smislu reči, niti neko ko bi se mogao nazvati konzervativcem, lako sam se pronašao u političkom projektu koji je za cilj imao prevazilaženje ustaljenih ideoloških ograničenja.“ Ovaj bivši premijer (1986-1988), koji je stvorio veoma aktivno ministarstvo za privatizacije (na čijem se čelu nalazio Baladur), dodaje: „Liberalno rešenje, koje se sastoji od smanjivanja državnih izdataka, delovalo mi je iluzorno. (...) Jedini model koji meni odgovara nije se promenio, bez obzira na to kako stvar izgleda. Radi se o humanističkoj ekonomiji koja teži najboljoj ravnoteži između zadataka države i odgovornosti građana.“ Pozdravljamo ovo „bez obzira na to kako stvar izgleda“...
Što se tiče Baladura, njega istorija ne pamti ni kao predsednika (jer je ispao u prvom krugu izbora 1995), niti kao popularnog političara (jer on to očigledno nije). Zbog čega onda ne bi sebe predstavio kao velikog liberala? To nije nešto što bi Širak izabrao, ali deluje kao da bi pasovalo Žiskar d’Estenu. Baladur se možda ne bi složio. Prisećajući se svoje decenijske karijere na čelu privatnih kompanija, insistira: „Tamo sam bio srećan. Posmatrao sam svet oko nas, liberalnu revoluciju koja se dešavala u Engleskoj i SAD, odbacivanje etatističkih dogmi (…)
