Autobus prolazi poslednje krivine pre nego što će se zaustaviti na platou ispred Doline palih (Valle de los Caídos). Krst visok sto pedeset metara, postavljen na vrhu spomenika, nadzire put. Pod ovom ogromnom bazilikom izgrađenom među borovima i kamenim ružama Sijera de Gvadarame, u kripti dugačkoj tri stotine metara, nalaze se posmrtni ostaci Fransiska Franka. On je zamislio ovaj kompleks, smešten severozapadno od Madrida, kao simbol „pomirenja“ dvaju strana građanskog rata. Tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, hiljade republikanskih zatvorenika upregnuto je kako bi u kamenu uklesali simbol sopstvenog poraza. Na ovom mestu crkva drži misu, nostalgičari za nekadašnjim režimom marširaju uz rimski pozdrav, a autobusi svake godine u njega dovoze stotine hiljada turista. Ne postoji ni jedna tabla na kojoj bi bila objašnjena istorija ovog mesta pretrpanog fašističkom simbolikom, koje ujedno predstavlja najveću masovnu grobnicu u Španiji, budući da je tu zakopano preko 33000 tela.
Za brojne Špance i Španjolke, radi se o uvredi za uspomenu na žrtve diktature. Dvadeset i četvrtog septembra 2019, Vrhovni sud Španije odobrio je inicijativu socijalističke vlade Pedra Sančeza, pokrenutu u junu 2018, da se kaudiljovo (Frankova titula po kojoj je bio poznat, prim. prev) telo ekshumira. Nakon više meseci odugovlačenja i uprkos borbi koju su vodile Narodna partija (Partido Popular – PP), crkva i organizacije ekstremne desnice, Španska socijalistička radnička partija (Partido Socialista Obrero Español – PSOE) uspela je da dovede do toga da žalbe porodice Franko budu odbačene. Ekshumacija se odigrala 24. oktobra 2019.
Ipak, mauzolej u Dolini palih predstavlja samo vrh ledenog brega frankističke nostalgije. Dok brojna udruženja procenjuju da se ostaci između 100000 i 114000 žrtava Španskog građanskog rata (1936-1939) i diktature još uvek nalaze u masovnim grobnicama, oduševljenje generalisimom otvoreno se iskazuje na godišnjicu njegove smrti, 20. novembra, kao i na određenim demonstracijama protiv nezavisnosti Katalonije.
„Jedina zemlja koja je oružjem porazila komunizam“
Ulazak članova ekstremno desničarske partije Voks u parlament Andaluzije, kao i u Kongres poslanika (donji dom španskog parlamenta, prim. prev), u decembru 2018, odnosno aprilu 2019, rasplamsao je žar latentnog sukoba vezanog za kolektivno pamćenje. Poslanik u andaluzijskom parlamentu i šef poslaničke grupe ove partije, Rodrigo Alonso Fernandez smatra da se Španija „ne odnosi pošteno prema jednom od dva tabora: oni koji su poraženi predstavljaju se kao mučenici, dok se pobednici demonizuju“. Isti stav zagovaraju i predstavnici Nacionalne fondacije Fransisko Franko (NFFF), osnovane godinu dana nakon diktatorove smrti kako bi „širila i promovisala nasleđe, misao i sećanje na Fransiska Franka i na državu koja je upravljala sudbinom Španije između 1936. i 1977. godine“, kako nam je rekao njen predsednik Huan Čičaro Ortega, koji nas je primio u prostorijama NFFF-a u Madridu. U ambijentu koji podseća na spomen nekadašnjem režimu – među bistama, ogromnim portertima, zastavama sa frankističkim orlom – ovaj penzionisani general mornaričke pešadije, nekadašnji ađutant kralja Huana Karlosa i nosilac francuskog ordena Legije časti (kao i Franko), ukazuje na nepravdu koju, prema njegovom mišljenju, trpi politička struja kojoj pripada: „Španija je jedina zemlja koja je oružjem porazila komunizam. To joj nije ni zaboravljeno niti oprošteno. Rad ogromne većine udruženja za istorijsko pamćenje zasniva se na lažima, koje su još u Lenjinovo vreme bile glavno oružje marksizma.“ Za ekstremnu desnicu, državni udar protiv legitimne demokratske vlasti – Druge republike – nije se desio, niti postoji razlika između neorganizovanog, ponekad ubilačkog, nasilja republikanskih boraca i frankističke organizovane, sistematične i masovne represije.
Novi talas frankističke reakcije nije se desio sam od sebe. „U Španiji, zaborav je bio organizovan na svim nivoima vlasti“, podseća Bonifacio Sančez, portparol Udruženja za obnovu istorijskog pamćenja (Asociación para la Recuperación de la Memoria Histórica – ARMH). Taj organizacioni poduhvat odvijao se paralelno sa demokratskom tranzicijom, otpočelom nakon Frankove smrti u novembru 1975. i obeleženom ogromnom pobedom PSOE-a nad desničarskim partijama na parlamentarnim izborima u oktobru 1982.. Uz podršku Komunističke partije Španije (Partido Comunista de España – PCE), ova dva politička bloka pokrenula su tranziciju bez sukoba, gurnuvši pod tepih uspomene na republiku koju je srušio vojni udar pokrenut 17. jula 1936, te potonji građanski rat i četrdeset godina diktature. Poslanik iz redova Komunističke partije koji je u zatvoru proveo više od deset godina, Marselino Kamačo, slaže se sa viđenjem da je tranzicija od obe strane zahtevala da progutaju svoju bol kada je 15. oktobra 1977. godine izglasan zakon o amnestiji. On objašnjava da je taj zakon bio „glavni sastojak politike nacionalnog pomirenja“, pre nego što dodaje da je njegova strana „pokopala svoje mrtve, ali i svoju ogorčenost“.
Kao glavni nosilac tranzicije, PSOE je oduvek davao sve od sebe kako bi osigurao „pomirenje“ sa što manje talasanja. Na primer, 1985. godine, odobrio je prenamenu spomenika posvećenog trećem maju (…)
