Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOSIJE

Istočna Nemačka, istorija jedne aneksije

Oduševljenje; Sloboda; Virtuoz na violončelu svira u podnožju srušenog zida; Nove mogućnosti; Obećanje „cvetnih polja “. Događaji 9. novembra 1989. uglavnom su za muzičku pratnju imali Odu radosti. Međutim, tokom poslednjih par meseci, nesklad između velike ideje „ponovnog ujedinjenja“ i nasilja koje je pratilo ovu navodno mirnu revoluciju postao je veoma očigledan. Uzevši u obzir to da je ekstremno desničarska partija Alternativa za Nemačku (Altenative für Deutschland – AfD) ove godine u nekoliko saveznih država koje su nekada bile deo Nemačke demokratske republike (DDR) dobila više od 20% na izborima, da su istraživanja javnog mnjenja pokazala da „58% stanovnika i stanovnica istočne Nemačke ne smatra da je zaštićenije od državne samovolje nego u doba DDR-a“ (Die Zeit, 3. oktobar 2019), te značajan uspeh dela koja se bave devedesetim godinama prošlog veka iz vizure „gubitnika“, proslava pada Berlinskog zida prošla je u kudikamo manje trijumfalnom raspoloženju u odnosu na prethodne. Nešto ne štima u lepoj priči o velikodušnoj Zapadnoj Nemačkoj koja je svom susedu, uništenom nakon četiri decenije komunističke diktature, dala dojčmarke i demokratiju.

U jesen 1989, narod Istočne Nemačke pisao je sopstvenu istoriju. Bez spoljnog napada, masovne demonstracije u Berlinu, Lajpcigu i Drezdenu srušile su partijsku državu kojom je vladala Jedinstvena socijalistička partija Nemačke (Sozialistische Einheitspartei Deutschlands – SED), uz pomoć svoje političke policije i kontrolisanih medija. U nedeljama koje su usledile nakon pada zida, ogromna većina protivnika režima nije želela ujedinjenje sa Zapadnom Nemačkom, već demokratizaciju DDR-a – njih 71%, prema istraživanju Špigla (Spiegel, 17. decembar 1989). Govor jednog sveštenika na ogromnom skupu održanom 4. novembra 1989. na Alegzanderplacu u Berlinu dobro ocrtava stanje duha: „Mi, drugi Nemci, imamo istorijsku dužnost da pokažemo da je istinski socijalizam moguć.“

Sa istim ciljem napisan je apel „Za našu državu“, kog je 26. novembra pokrenula i na nacionalnoj televiziji predstavila spisateljica Krista Volf. „Još uvek imamo priliku da razvijemo socijalističku alterantivu BD-u [Bundesrepublik Deutschland – Savezna Republika Nemačka]“, pisalo je u ovom tekstu koji je potpisalo 1,2 miliona ljudi – od ukupno 16,6 miliona stavnovnika. Opozicioni pokreti i tradicionalne partije, okupljene oko Okruglog stola, osnovanog po poljskom i mađarskom modelu 7. decembra, kako bi se „očuvala nezavisnost“ države i izradio nacrt Ustava, iscrtale su okvire demokratskog i ekološkog socijalizma. Prodor zapadnonemačkih političkih snaga uskoro je neutralizovao ovu mobilizaciju.

U tom trenutku punom velikih događaja, vođe iz Bona – tadašnjeg glavnog grada Zapadne Nemačke – bacili su se u posao kako bi izvršili izbornu invaziju na susednu državu. Njihovo mešanje u parlamentarne izbore 18. marta 1990. – prve održane bez nadzora partijske države i Moskve – poprimilo je tolike razmere da je Egon Bar, bivši socijaldemokratski premijer i čovek zaslužan za popravljanje odnosa dveju Nemački sedamdesetih, govorio o „najprljavijim izborima [koje je] u životu video “. Zahvaljujući podršci SAD-a i pasivnosti oslabljenog SSSR-a, Savezna Republika Nemačka će, pod vođstvom konzervativnog kancelara Helmuta Kola, u roku od nekoliko meseci ostvariti neverovatan proboj: aneksiju suverene države, apsolutnu likvidaciju njenih inistitucija i ekonomije, te presađivanje liberalnokapitalističkog režima.

Pa ipak, tokom četiri decenije nakon što je, 1949. godine, DDR osnovan, njegovo stanovništvo izgradilo je specifičan identitet koji je, s jedne strane, bio obeležen socijalističkim dostignućima u sferama rada, solidarnosti, zdravstva, obrazovanja, kulture ali i, s druge, strahom i neprijateljstvom prema autoritarnoj partijskoj državi, povlačenjem u privatnu sferu i privučenošću Zapadu. Tvorci „ponovnog ujedinjenja“ uskoro će shvatiti da se narod ne može raspustiti s lakoćom s kojom se može ugasiti neki kombinat.

Kako bi se razumela neadekvatnost zvanične istorije, u koju niko (ili skoro niko) na istoku zemlje ne veruje, treba se osloboditi same reči koja je opisuje: do „ponovnog ujedinjenja“ nikada nije došlo. U tom pogledu, Volfgang Šojble, ministar unutrašnjih poslova Zapadne Nemačke, zadužen za pregovore o ujedinjenu, istočnonemačkoj delegaciji je, na proleće 1990. godine, otvoreno rekao: „Dragi prijatelji, radi se o ulasku DDR-a u Saveznu republiku, ne o obrnutom. (...) Ovde nije reč o ujedinjenju dve jednake države.“ Umesto da dve ujedinjene nemačke nacije glasaju o novom Ustavu, u skladu sa članom Osnovnog zakona za Saveznu Republiku Nemačku (Ustav Zapadne Nemačke, prim. prev.) i željama građanskih pokreta, Bon je prosto i jednostavno izvršio aneksiju svog istočnog suseda, na osnovu opskurnog propisa koji je 1957. korišćen kako bi se Sarland pripojio Zapadnoj Nemačkoj. Sporazum o ujedinjenju, koji je bio potpisan 31. avgusta 1990. i stupio na snagu 3. oktobra te godine, prosto je proširio primenu Osnovnog zakona na novih pet saveznih država, osnovanih upravo tim povodom. Jednim potezom pera, izbrisana je država koja je danas poznata samo po svojoj krutoj policijskoj diktaturi, kičastoj modi i Trabantu.

Ubrzano monetarno ujedinjenje

Dakle, radilo se o sukobu dvaju nejednakih snaga. Istočni Nemci i Nemice želeli su političke slobode i napredak, ali ne i da se odreknu karakteristika svog društva. Za Bon, kako objašnjava italijanski akademik Vladimiro Gjače, autor izvrsne studije pod naslovom Drugi anšlus, „apsolutna likvidacija DDR-a bila je prioritet “.

Prvi korak ticao se istovremenog popunjavanja glasačkih kutija i novčanika, što su bila dva cilja koje je SED-ova država u značajnoj meri zapostavila. Kada je Kol 6. februara 1990. predložio da se zapadna dojčmarka uvede i na istoku, učinio je to iz više razloga. Time je hteo da snažno prikuje DDR za Zapadnu Nemačku, u slučaju da u Moskvi dođe do smene veoma popustljivog Mihaila Gorbačova. Međutim, njegov glavni cilj bila je pobeda na parlamentarnim izborima u DDR-u najavljenim za 18. mart. Jer, prema istraživanjima javnog mnjenja, na istoku, nedavno nastala Socijaldemokratska partija (SPD) imala je veliku prednost u odnosu na Demohrišćansku uniju (CDU), koja je decenijama učestvovala u vladama koje su vodili komunisti. Taktika „hitne integracije DDR-a u ekonomski i monetarni sistem dojčmarke “ mogla je da ostvari oba zahteva. Osmišljena je na osnovu rada Tila Sarazina (stručnjaka za monetarna pitanja koji će se dvadeset godina kasnije proslaviti ksenofobnom knjigom Nestala Nemačka), a ministarstvo finansija u Bonu usvojilo ju je 1990. godine. Kancelar Kol, koji je do tada bio skeptičan prema njenoj primeni, u februaru je prihvatio ideju o hitnoj monetarnoj uniji, ne obraćajući nikakvog obzira na protivljenje predsednika Bundersbanke – teoretski nezavisne institucije – koji će se kasnije pokajati.

Što se tiče javnosti, to viđenje poslužilo je kao izuzetan katalizator kampanje. Budući da je jedna zapadna marka u tom trenutku vredela 4,4 istočne, obećanje o momentalnoj razmeni po kursu 1 prema 1 oduševilo je stanovništvo Istočne Nemačke, naviknuto na siromaštvo. Samim time, tema ujedinjenja dvaju država usadila se u srce predizborne kampanje. CDU i njegovi saveznici nadoknadili su razliku i pobedili na izborima osvojivši 48% glasova, naspram 21% za SPD i 16% za Partiju demokratskog socijalizma (PDS, naslednica SED-a). Međutim, iza ovog „čina političke velikodušnosti Savezne Republike Nemačke“, upućenog Lotaru de Mezijeru, predsedniku istočnog CDU-a i glavnom pobedniku na izborima, krila se politička odluka: „osiguravanje, uz pomoć marke, hitne aneksije DDR-a od strane BD-a“, kako je primetila Krista Luft, ministarka ekonomije između 18. novembra 1989. i 18. marta 1990..

Izbor društvenog razaranja

Uz valutu, u DDR je jednim potezom presađena čitava tržišna ekonomija. „Nismo mogli da ponudimo dojčmarku, osim u zamenu za potpunu transformaciju ekonomskog sistema“, priseća se Sarazin. Uslovima sporazuma potpisanog 18. maja predviđena je promena vlasti. „Ekonomska unija zasniva se na tržišnoj (...)

Obim celog teksta : 3 792 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Rašel Knebel & Pjer Ramber

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst