Sudbina je poštedela Anu Zegers (1900-1983) toga da svedoči nestanku Nemačke Demokratske Republike (Deutsche Demokratische Republik – DDR), 3. oktobra 1990. Da je ova romansijerka poživela još koju godinu, zasigurno bi potpisala apel od 28. novembra 1989. da se održi Istočna Nemačka verna socijalističkim vrednostima, pokrenut na inicijativu spisateljice Kriste Volf. Njegovi potpisnici i potpisnice suprotstavljali su projektu kancelara Helmuta Kola viziju DDR-a „ne kakav je bio ranije, već kakav je morao da bude“. Utopija? Može biti. U osvit tridesete godišnjice pada Berlinskog zida, niko se ne usuđuje da dovode u pitanje legitimnost poslednjeg nemačkog ujedinjenja. Oni koji su ranije pravdali postojanje DDR-a procenili su i da je njegov nestanak bio opravdan. Uspostavljeni režim uvek se prikazuje kao racionalan. Međutim, kao što nas je poslednjeg juna podsetio pisac Kristof Hejn, prilikom Proslave leta organizovane na groblju Dorotenštat u Berlinu, pred grobnicom Ane Zegers i nedaleko od večnog konačišta dramaturga Bertolda Brehta, „ovde leži generacija koja se žrtvovala za budućnost koju više niko ne priželjkuje“. Ta generacija pretrpela je dvostruki poraz, jer gotovo da je potonula u zaborav – osim kada se ne izvodi na optuženičku klupu.
Ana Zegers bez sumnje je jedna od najadekvatnijih predstavnica ove generacije povratnika iz progonstva nakon Drugog svetskog rata – uz Brehta, pisce Štefana Hermlina i Arnolda Cvajga, te ekonomskog istoričara Jirgena Kuczinskog, da ih navedemo još nekoliko. Deluje kao da ju je njena lojalnost prema komunističkom režimu, osnažena verom u ispravnost izbora da se vrati u ovaj deo Nemačke, osudila na ćutanje koje joj se prebacivalo nakon pada Zida. Međutim, kada se njena korespondencija uporedi sa arhivima partije, ili još bolje, sa arhivima Saveza pisaca, kojim je predsedavala u periodu od mnogo godina – ne zaboravljajući, naravno, dosije Štazija koji je neprekidno nadzirao najpoznatiju i najverniju romansijerku DDR-a – može se naslikati portret koji se značajno razlikuje od onoga koji je do svoje smrti predstavljala javnosti. Kada je Ana Zegers pobegla iz Berlina, u trenutku kada su nacisti došli na vlast, već je bila etablirana spisateljica i dobitnica nagrade Klajst. Bila je žena mađarskog komuniste, prijatelja Đerđa Lukača, i aktivna članica Nemačke komunističke partije (KPD). Uz to, bila je jevrejskog porekla. Bračni par je sa decom prvo otišao u izbeglištvo u Pariz, a potom je, nakon ulaska nemačkih snaga u Francusku, pobegao u Marsej, odakle je otišao 1941. uz pomoć američkog novinara Varijana Fraja i Komiteta za hitno spašavanje (Emergency Rescue Committee). Iz iskustava na toj etapi Ana Zegers će izvući osnovu za Tranzit, roman kog je 2018. godine ekranizovao režiser Kristijan Petcold, o grupi nemačkih antifašista i njihovom iščekivanju broda u Marseju. Budući označena kao komunistkinja, nije dobila dozvolu da ostane u SAD i preselila se u Meksiko, gde je 1942. godine objavila roman koji će je proslaviti – Sedmi krst, prvu knjigu o nacističkim logorima.
Brojke koje se odnose na germanofonu emigraciju od 1933. nikad nisu precizno utvrđene. Procenjuje se da je od nacističkog režima pobeglo nekih 500000 osoba, od čega se nekih 130000 dokopalo SAD. Manje od polovine odlučilo se za povratak nakon kraja rata (od čega samo 4% Jevreja), međutim, ne postoje zvanični podaci o broju povratnika. Ni jedno telo nije bilo zaduženo da o tome vodi računa, kako u Zapadnoj Nemačkoj, tako ni u DDR-u.
Povratiti budućnost
Jedno je sigurno: za razliku od emigracije, povratak u rodnu zemlju nije bio naročito masovan fenomen. Ne samo što je obelodanjivanje razmere nacističkih zločina obeshrabrilo izbeglice, bili oni Jevreji ili ne, da se vrate, već su povratnici morali da se povinuju volji okupacionih vlasti. Takođe, zapadni saveznici, koji su sa Sovjetskim savezom podelili kontrolu nad poraženom Nemačkom, nastojali su da ih spreče da se vrate, tim pre ako se radilo o (…)
