Medijski prikaz demonstracija u Hong Kongu potvrđuje kako se tema „sukoba civilizacija“ sada proširuje i na Kinu. Dokumentarni filmovi, knjige i članci već nekoliko meseci nastoje da navodne „zapadne vrednosti“ suprotstave takozvanim „kineskim vrednostima“. Konstrukcija ove dve radikalno suprostavljene ideologije podseća na doba Hladnog rata, kada je svako isticao svoje principe. U zapadnjačkom taboru vidimo renesansu jednog oblika nacionalizma, konstrukciju identiteta za koji se pretpostavlja da je utemeljen na specifičnim vrednostima. Dve su skorašnje publikacije koje ovo potvrđuju: jedna je ona novinara Fransoa Bužona. a druga je renomiranog istraživača Žan Pjera Kabestana.
Svaka od ovih knjiga predstavlja pokušaj razumevanja političkih putanja Kine, pretendujući na to da na kraju sve rasvetljavaju. Našavši se na Agori u vreme proputovanja kroz Atinu, Bužon objašnjava kako ga imaginacija vodi do „onoga što bi se pre dvadeset i pet vekova moglo nazvati srcem polisa i što je za nas Evropljanje postalo, spajajući trgovinu i politiku, kolevkom demokratije. Doduše, demokratija starih Grka ima malo veze sa onime šta je ona danas za nas, ali ipak iz ove agore dolazi naša vera koja je uvek prisutna u sučeljavanju ideja, u moći prosuđivanja [sic] i u lepoti umeća diskutovanja i ubeđivanja [sic]... Prolazeći ovim mestom prisećam se sa emocijama kako sam u Kini, gde sam živeo između 2005. i 2010, postao svestan toga da sam Evropljanin i, samim time, čuvar dragocenog nasleđa“.
Kabestan je takođe pompezan i pristrasan: „Narodna Republika Kina nastavlja svoju borbu protiv onoga što naziva ’zapadnom demokratijom’, što će reći protiv nas [ovo ističe autor knjige]...“ Nešto malo dalje nastavlja: „Kakvu zajedničku strategiju bismo mi u Evropi i u Francuskoj mogli usvojiti radi odbrane naših interesa, te kako da preokrenemo trend povratka i osnaživanja političkog autoritarizma u korist demokratije i slobode?“. I još: „KP [Komunistička partija Kine] je u ratu protiv nas, naših vrednosti i naših ideja“.
Čitajući knjigu, sa nestrpljenjem čekamo da se ove vrednosti i ideje pojasne, ali to nije slučaj. Sve se svodi na reči – demokratija, sloboda izražavanja, ljudska prava, slobode... – koje se nikada jasno ne definiraju. Sada svako, od ekstremne levice do ekstremne desnice, od potčinjenih klasa do buržoazije, može imati svoju specifičnu predstavu o ovim pojmovima.
Slično tome, za ove autore su „kineske vrednosti“ za koje se pretpostavlja da Peking propagira, naprosto nešto što je u suprotnosti sa njihovim „zapadnim“ pandanima: autoritarizam, odsustvo sloboda, nepoštovanje ljudskih prava itd. Nekoliko pokušaja objašnjenja se vrlo brzo prekida. Prema Bužonu, Kina nameće svoje koncepte „zajedničke sudbine koju deli čovečanstvo“, „različitosti civilizacija“, „saradnje u kojoj je svako na dobitku“ i „obostrane tolerancije“. Ali nije li ove koncepte pre mobilizirao Zapad opravdavajući dojučerašnji kolonijalizam i današnju globalizaciju?
Kada autori daju primere kineskih vrednosti u praksi, netačnosti se gomilaju. Za Bužona, šefovima velikih američkih preduzeća „Si [predsednik Si Đinping] redovno daje lekcije koje su strane njihovoj ideologiji, kao i njihovim uverenjima“. Ali „merkantilistički cinizam prema vođama Silikonske doline“ podstiče „potcenjivanje fascinacije koju moderni inženjeri Zapadne obale mogu da proizvedu u urbanom, dinamičnom, mladom i pre svega geek društvu“. Zbog čega onda „zapadne vrednosti“ ne omogućavaju da se hrabre gazde odupru? Evo još jedne pretpostavke: šta ako su ove zapadne vrednosti u stvari kapitalističke vrednosti?
Kabestan napominje kako je „Peking iskoristio napetosti između Atine i njenih kreditora, uključujući i Evropsku uniju, ne bi li predložio finansiranje sektora od vitalnog značaja poput saobraćajne infrastrukture ili energije“. Ali zar „naše“ zajedničke vrednosti ne bi trebalo da obavežu Evropljane na (…)
