Otkako je pristupanje Britanije zajedničkom tržištu otvorilo put daljem proširenju Evropske unije, bilo je teško utvrditi postojanje spoljne politike dostojne tog naziva. Jer, ponekad je više zapravo manje: višestruki kompromis umesto afirmacije; brisanje umesto moći. U Uniji se od tog trenutka nalazi većina zemalja koje su učestvovale u imperijalnim avanturama Sjedinjenih Država (šesnaest njenih sadašnjih članica doprinelo je ratu u Iraku); njom odjekuje uplitanje Vašingtona u poslove Latinske Amerike (otud i apsurdno priznanje venecuelanske opozicije za legalnu vladu); ona lažira protivljenje ćudljivosti Trampove administracije, ali se utera u vrstu čim ova zapreti kažnjavanjem (ekonomske sankcije kompanijama koje trguju s Iranom). Evropa je imala veću težinu na Bliskom Istoku pre svog proširenja. Iako se Šarl de Gol protivio pridruživanju Britanije zajedničkom tržištu smatrajući je to pretvoriti u trojanskog konja Amerike na Starom kontinentu, Sjedinjene Države ne treba da strepe od bregzita – Evropska unija vremenom je postala njihov ambar.
Dominacija Vašingtona još je više poražavajuća u pogledu odbrane. Njen glavni instrument je Organizacija Severnoatlantskog sporazuma (NATO), stvorena tokom Hladnog rata. Dovoljno je odobrenje Bele kuće pa da jedna država članica ove alijanse kolonizuje drugu (Turska već četrdeset pet godina drži deo Kipra pod okupacijom) ili da se svog suseda počne da tretira kao svoju „bezbednosnu zonu“ – vojska Ankare, druga po veličini u NATO-u, napala je sever Sirije u nameri da ukine tamošnju kurdsku autonomiju (vidi članak na stranici 12). Ništa od toga Vašingtonu ne smeta sve dokle režim Redžepa Tajipa Erdogana nastavlja da nadgleda jednu od ruskih pomorskih granica, kupuje 60% oružja od Sjedinjenih Država i brine se o američkim nuklearnim bojevim glavama. Ne smeta to ni generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu, američkoj marioneti elokventnog nadimka „norveški Toni Bler“, jer Turska, prema njegovim rečima, „deluje suzdržano (…)
