Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SAMOOPREDELJENJE, OD SOCIJALNOG KA NACIONALNOM

Šta bi nam mogao doneti Aljbin Kurti?

Kurti često govori o Kosovu koje je postalo „zarobljena država iznutra nakon što se oslobodila spolja“, za šta direktno krivi međunarodnu zajednicu i „neoliberalnu orijentaciju institucija i društva“ – a onda rešenje pronalazi na terenu nacionalnog koje se na ovim prostorima i u ovom istorijskom trenutku – pojavljuje isključivo kao plemensko

Brojni su primeri političara i političkih grupa koje najpre počnu delovanje na temelju levih ideala, a onda se pod izgovorom datih okolnosti i real-politike, presele u polje desnog i nacionalnog. Nesumnjivo, prva ličnost koja nam padne na pamet kad razmišljamo u ovom pravcu u domaćem kontekstu je tragično nastradali Zoran Đinđić. On je svoju aktivističku „karijeru” otpočeo kao anarhista i kritičar birokratizovanog socijalizma, s leva. Zbog toga je hapšen, pa i osuđivan u Sloveniji, pa posle pomilovan zajedno sa kolegama studentima sa kojima se udruživao. Nakon povratka sa doktorskih studija u Konstancu, Đinđić će svoje političko, ali i akademsko delovanje posvetiti ideji uspostavljanja moderne države koju će u skladu sa konzervativnom i liberalnom vizijom modernosti, poistovetiti sa modernom nacijom i nacionalnom državom. Njegove težnje ka modernizaciji Srbije po uzoru na Zapadni svet išle su stoga, devedesetih i dvehiljaditih godina – sve do atentata, u pravcu razrešenja nacionalnog pitanja Srba i uspostavi moderne srpske države.

Krajem devedesetih ove su težnje pokatkad „proklizavale” i ka drugim teritorijama, pre svega ka Bosni i Crnoj Gori – pa je tako govorio o ideji „Saveza srpskih zemalja” u cilju rešavanja nacionalnog pitanja Srba. U periodu između Đinđića anarhiste i Đinđića desnog liberala, iz njegovog političkog delovanja gotovo da su iščezle socijalne komponente koje bi makar i podsetile na onog „levog Đinđića” iz doba mladosti. Ovo je postalo očigledno ne samo narativno već i praktično nakon političkih promena 2000. godine kada je i postao premijer, a kada će otpočeti i deblokada tranzicijskog procesa koji je krenuo i zaglavio se u Miloševićevo vreme. Đinđić je zbog toga viđen kao reformator i vizionar, čovek sa ambicijom da od Srbije napravi modernu državu a Srbima vrati modernu nacionalnu svest koja je trebalo da zameni „varvarski” nacionalizam šovinističkog tipa sa jedne i „naivno jugoslovenstvo”, sa druge strane.

Iako je prošao drugu trajektoriju i delovao u značajno različitom kontekstu od Đinđića, čini se kao da je budući kosovski premijer Aljbin Kurti nekako završio na sličnom tragu na kom se našao premijer Đinđić početkom 2000-ih. Za razliku od njega, međutim, kod lidera „Samoopredeljenja” višedecenijska borba od samog početka u sebi je sadržala isprepletene ideale nacionalnog i socijalnog – s tim što su ispočetka naglašeniji bili socijalni, odnosno univerzalni anti-kolonijalni sentimenti. Ovo svakako ne čudi jer je „Vetevendosje“ svoj uzlet doživeo pod američkom, onosnosno „međunarodnom“ vlašću nakon 1999. godine. Samoopredeljenje tako, za razliku od ostalih – što vojnih (poput OVK) što civilnih (političkih) pokreta na Kosovu, nastaje kao reakcija na miskoncepcije i kolonizatorska svojstava međunarodnog protektorata, a ne srpske vlasti koja vrši represiju nad Albancima. Ono, drugim rečima, od samog početka i akcija poput prevrtanja i paljenja vozila UNMIK-a, nastaje kao gerilski pokret protiv međunarodnog „okupatora“ koji od Kosova pravi koloniju, u pravom smislu te reči. U datom kontekstu kakav je kosovski, međutim, sve vreme paralelno uz ideje anti-imperijalizma i zaista, anti-kapitalizma, stoje i one koje se nastavljaju na diskurs Adema Demaćija, koji je zbog albanskog/velikoalbanskog nacionalizma u jugoslovenskim zatvorima ležao ukupno 28 godina. Stoga rame uz rame sa levim elementima, unutar „Samoopredeljenja“ kao i kod samog Aljbina Kurtija, od samog početka možemo detektovati i poprilično jak anti-srpski sentiment.

Za razliku od svog mentora, Demaćija, Kurti se ipak nije previše trudio da u javnosti jasno razdvoji prezir prema srpskim vlastima od etničke netrpeljivosti prema Srbima. Kada kažem da se nije trudio da to radi previše u javnosti, onda to svakako ne znači da on tu razliku nije pravio, odnosno da je ne pravi i danas – naprotiv, verujem da je baš to slučaj. Međutim od samog početka i sada već legendarnog desetominutnog razgovora koji su srpski novinari sa njim obavili dok je još uvek boravio u Miloševićevom zatvoru, on nikada nije pozvao na ujedinjenu borbu srpskog i albanskog naroda (i na Kosovu i u Srbiji) protiv neoimperijalizma ili, (...)

Obim celog teksta : 2 127 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Filip Balunović

je politički filozof, doktorand na Scuola Normale Superiore, Firenca.

Podeli ovaj tekst