Među svim užasima koje je izazvala munjevita transformacija planske ekonomije u liberalnu, priča o „starim dugovima“ svakako je najspektakularnija. U Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR), sva preduzeća pripadala su državi i njoj su predavala svoj celokupni profit, ukoliko su ga ostvarivale. Kada bi vlast ulivala novi kapital u neko preduzeće, ta subvencija bi po zakonu bila zavedena u bankovnim dokumentima kao kredit. Nakon ujedinjenja, zapadno vođstvo odlučilo je da te zapise pretvori u istinska dugovanja koja su već isceđene firme morale da isplate već privatizovanim bankama prodatim zapadnim finansijskim institucijama po niskim cenama. Svi su onda posvedočili čudima kapitalizma: Berliner Bank kupila je za 49 miliona maraka Berliner Štatbank, čija se aktiva procenjivala na... 11,5 milijardi u državnim obveznicama, odnosno 200 puta više od nabavne cene! Sve u svemu „četiri velike zapadne banke, koje su kupile banke DDR-a za 824,3 miliona maraka, prisvojile su 40,5 milijardi maraka u obliku državnih obveznica “. Kamata, koja je u roku od godinu dana skočila sa 1% na više od 10%, bila je sama za sebe dovoljna da im višestruko nadoknadi troškove kupovine.
