Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SNAGA DRUŠTVENE KONTROLE, UPORNOST PREDRASUDA

Težak položaj LGBT osoba u Alžiru

U državi obeleženoj socijalnim i verskim ograničenjima, te staromodnom idejom muškosti, muška homoseksualnost još uvek je tajna i, u teoriji, kažnjiva zakonom. Otvaranje prema svetu, posredovano Internetom i društvenim mrežama, ipak omogućava gej muškarcima da prevaziđu osećaj samoodbacivanja

Ulicama Orana prolazi automobil spuštenih prozora iz kojih trešti rai (žanr popularne muzike, nastao 1990-tih godina u Alžiru, prim. prev.) pesma: „Ti me voliš, OK bebo/Pretvaraću se da ti verujem, habibi/Srce mi kaže da te volim, ali znam da si loš.“ Za mladog vozača koji tvrdi da je heteroseksualac, seksualna orijentacija Šeika Mamida, očigledna iz njegovih pesama, kao i njegov fizički izgled, nisu nikakav problem. „Normalno“, kaže. „Muzika je dobra, i to je jedino što je bitno, zar ne?“ Svi znaju da su određeni pevači ekscentrični, ali to je deo folklora kabarea, a te rai enklave bije glas da su mesta u kojima se mešaju alkohol, prostitucija i homoseksualnost – što se toleriše, dokle god ostaje izvan krugova pristojnog društva.

Svi znaju da homoseksualnost postoji, ali gejevi moraju ostati ograničeni na mesta koja su im pripisana i cela tema njihovog postojanja najradije se izbegava. Alžirsko društvo veoma je heteronormativno. Porodica, škola, religija, zakon – brojne su institucije koje od kolevke nameću obavezu dečacima i devojčicama da se povinuju normama, dok se brak i roditeljstvo percipiraju kao cilj odraslog života. Kada se o homoseksualnosti uopšte i priča, ona se predstavlja kao patologija koja zahteva psihijatrijsko lečenje, ili intervenciju imama. Takođe se upire prstom u Zapad kao namernog izvoznika „gej identiteta“ stranog Alžiru, što rizikuje da zaoštri homofobiju vlasti i najkonzervativnijih delova društva. U julu 2018. deo štampe na arapskom jeziku kritikovao je ambasadu Velike Britanije u Alžiru zbog toga što je okačila LGBT (lezbejke, gejevi, biseksualne i transseksualne osobe) zastavu u čast parade ponosa u Londonu.

Gejevi koji su učestvovali u našem istraživanju u najvećem broju izjavili su da su se u pubertetu osećali kao da su sami na svetu. Kada su prvi put osetili želju prema muškarcu, ili nakon svog prvog seksualnog iskustva, verovali su da su greška prirode. Jer do 1990-tih, o homoseksualnosti se uopšte nije govorilo, naročito ne osobama u pubertetu.

Tridesetpetogodišnji Sliman, rodom iz Mostaganema (na severozapadu države), živi u gradu Alžiru. Radi kao advokat i sanja da će sa svojim partnerom otići da živi u Španiji. Na savršenom francuskom on veoma lucidno analizira razloge zbog kojih se u pubertetu osećao toliko izolovano. „Pošto ne postoje primeri drugih homoseksualaca, osećamo se kao da smo jedini; to budi strah. Takođe, tokom prvih seksualnih odnosa, uvek sam bio u pasivnoj ulozi, pa sam, stoga, i u tom pogledu bio drugačiji – moji partneri su, u određenom smislu, predstavljali normu, dok sam ja i po tome odskakao.“ Tek mnogo godina kasnije, on je preko zapadnih TV kanala dobio pristup diskursu o seksualnosti koji mu je omogućio da bolje razume svoju želju. „Takođe je bio prisutan i osećaj krivice“, dodaje. „Govorio sam sebi da je to protivprirodno, da nije normalno. Radili smo to skriveni, jer je bilo zabranjeno. Odradili bismo to i hop – posle o tome nismo uopšte razgovarali.“

Diskurs koji ne okrivljuje

Međutim, kojim jezikom pričati o homoseksualnoj želji u kontekstu severne Afrike? Prema Marijem Gueluz, doktorki lingvistike, „svi pojmovi u arapskom jeziku koji opisuju homoseksualnost imaju negativan semantički naboj, što će reći da je sam jezički sistem oruđe vređanja i diskriminacije. Jezik je više od znaka homofobije; on je sam po sebi homofoban “. Na primer, u obraćanju homoseksualcu koristiće se žensko ime ili će mu se reći da je attaï – uvreda koja bukvalno znači „onaj koji daje“. Kada je psovka jedina reč kojom se o sebi može razmišljati, proći kroz pubertet često je bolno iskustvo. Za mlade generacije rođene u doba Interneta i kablovske televizije, a nakon „crnih godina“ građanskog rata (1992-2000), situacija je značajno drugačija. Novi mediji na koje su oni večito prikačeni nude im diskurs koji ih ne okrivljuje, kao i pozitivne uzore. „Marko, lik iz Degrasi [kanadske serije koja na realističan način obrađuje pitanja i probleme vezane za pubertet], promenio mi je život – shvatio sam da je moguće biti gej“, (...)

Obim celog teksta : 2 055 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Rouz Šembri

je sociološkinja.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst