Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ZLOČINI APARATA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI U SENCI NASILJA BOKO HARAMA

Borba protiv terorizma kao božji dar za vlast u Nigeriji

Druga ekonomska sila Afrike, Nigerija, suočava se sa napadima kulta Boko Haram. Za manje od deset godina, ubijeno je preko četrdeset hiljada ljudi; polovinu su usmrtili meci snaga bezbednosti, zaduženih da se bore protiv džihadista. U državi koju merkaju zapadne sile, stvoreno je tržište bezbednosti – u istoj meri neefikasno koliko i koruptivno

Najopštije uzev, veliki narativ borbe protiv terorizma zasnovan je na zločinima koje su počinile džihadističke grupe, zaboravljajući one za koje su odgovorne državne snage koje se protiv njih bore. U Nigeriji, najmnogoljudnijoj državi Afrike, ovo pravilo jasno se vidi. Političari i mediji svoje izjave koncentrišu na (istini za volju, veoma realne) zločine Boko Harama u državi Borno, pokraj jezera Čad: odrubljivanje glava vojnicima, egzekucije humanitarnih radnika, samoubilačke napade, otmice malih devojčica, itd. S druge strane, daleko su manje rečiti kada treba pričati o brojnim zločinima onih koji se „bore protiv terorizma“: mučenju u zatvorima, silovanju malih devojčica u raseljeničkim kampovima, masakrima i bombardovanju civilnog stanovništva u mestima poput Bage, u aprilu 2013, ili Rana, u januaru 2017.

Teško je utvrditi sve ekscese do kojih je došlo u borbi protiv Boko Harama jer je vlada Nigerije odlučila da najprljavije zadatke poveri paravojskama. Budući da im nije lako da se probiju do lica mesta, prezauzeti novinari više se ne trude da pokažu zanimanje za katastrofalne i kontraproduktivne posledice slepe represije. Na taj način zatvara se začarani krug: zločini počinjeni u ime vlasti pružaju legitimitet džihadističkom diskursu o „neverničkim“ snagama; takođe, oni guraju mlade koji pokušavaju da pobegnu od arbitrarnih hapšenja i mučenja u zatvoru pravo u ruke pobunjenika. Uz zatvaranje dela kopnene granice prema Kamerunu i Nigeru, ekonomske mere usvojene kako bi se iscrpli lokalni resursi pobunjenika takođe su doprinele uništenju ruralnog življa u trenutku kada je vlada zabranila uzgajivačima da prodaju stoku, seljacima da obrađuju određene površine i ribarima da plove po jezeru Čad.

Trampove pohvale

Tenzije koje drmaju Nigeriju unose nemir širom čitavog regiona, jer je ova zemlja, kao najveći afrički proizvođač nafte, na putu da Južnoj Africi preotme titulu prve ekonomske sile kontinenta. Prema određenim izvorima, njen bruto domaći proizvod (BDP) dostigao je, ili čak pretekao, BDP „dugine nacije“ (izraz nadbiskupa Dezmonda Tutua kojim je opisao društvo Južne Afrike nakon aparthejda, prim. prev). Budući da je jedan deo Boko Harama proglasio odanost Organizaciji Islamske države (OID), kriza koja se na severoistoku države odvija od 2003. godine dostiže nivo destabilizacije čitavog Sahela, prelivajući se preko granica sa Nigerom, Čadom i Kamerunom. Broj žrtava u Nigeriji procenjuje se na preko četrdeset hiljada, od čega je otprilike polovina nastradala od ruke bezbednosnih snaga i njihovih paravojnih pomagača.

U vrhu državnog aparata, predsednik Muhamadu Buhari predstavlja se kao zakleti nacionalista. Ovaj bivši vojni diktator, koji je zemljom vladao između 1984. i 1985, tada je postao simbol ekonomske nezavisnosti ovog zapadnoafričkog giganta, prekinuvši odnose sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF). Iako je pobedio na demokratskim izborima 2015, a onda osvojio i drugi mandat početkom 2019, on nije pokrenuo obećane reforme političkog (borba protiv korupcije) i ekonomskog (državna protekcija protiv sporazuma o slobodnoj trgovini) sistema. Još gore, kako ne bi ukaljao ugled vojske zataškao je zločine do kojih je došlo u borbi protiv Boko Harama i zatražio od parlamenta da odobri zajam od jedne milijarde dolara za borbu protiv terorizma, i to dok još uvek traju zvanične istrage o zloupotrebi sredstava namenjenih za nabavku oružja.

Džihadistička pretnja predstavlja priliku za određene afričke vlade koje su, još za vreme Hladnog rata nastojale da unovče svoju poslušnost prema zapadnim silama u suzbijanju „crvene napasti“. Danas, Vašington ne štedi reči hvale o doprinosu Abudže borbi protiv terorizma. Buhari, koji je 30. aprila 2018. primljen s najvećim počastima u glavnom gradu SAD, dobio je pohvalu od svog američkog kolege, Donalda Trampa: „Nigerija je jedna od prvih afričkih zemalja koja se priključila koaliciji protiv OID-a, a nigerijske snage predvode regionalne napore da se OID pobedi širom zapadne Afrike.“ U poseti Abudži, u julu 2018. godine, francuski predsednik Emanuel Makron istakao je važnost podrške koju njegovi domaćini pružaju naporima G5 Sahel. Mesec dana kasnije, premijerka Velike Britanije Tereza Mej doputovala je u zemlju kako bi potpisala sporazum o vojnoj saradnji čiji je predmet obuka nigerijske vojske tehnikama borbe protiv terorizma.

Bogata zbog svoje nafte, ova država ne zavisi u značajnoj meri od međunarodne pomoći. Naročito ne u poređenju sa državama poput Malija, Nigera ili Čada. S druge strane, njena ekonomska snaga načinila ju je ključnim akterom za regionalnu bezbednost. Za sada, njena budžetska izdvajanja za odbranu drže se u tajnosti, dok određeni generali zasigurno nemaju interes da zatvore zlatni rudnik borbe protiv džihadizma. Od kraja vojne diktature, 1999. godine, građanske vlasti pokazale su da su spremne da ulažu znatna sredstva u vojsku – u istoj meri koliko i hunte iz prošlosti – kako bi smanjile mogućnost pobune ili vojnog udara nezadovoljnih i slabo plaćenih podoficira.

Kriminalni ekscesi borbe protiv terorizma izraz su dugogodišnjih problema. Koreni korupcije i zločina bezbednosnih snaga sežu sve do kolonijalnog doba. Još od vremena britanske vlasti policija je vršila masakre, naročito kada je ugušila štrajk rudara uglja u Enuguu, 1949. Vlasti su se tada brinule i zbog pojave crnog tržišta za preprodaju uniformi banditima željnim da svoje zločine čine prerušeni u predstavnike snaga reda. Po okončanju Drugog svetskog rata, ogromna demobilizacija vojnika koji su se borili na drugim kontinentima suštinski ih je gurnula u nezaposlenost i ostavila bez ikakvih primanja. Mnogi su hapšeni zbog ilegalne preprodaje svog oružja ili iznuđivanja novca od seljaka koje su navodno štitili.

Kad vojska masakrira civile

Nakon sticanja nezavisnosti 1960. godine, veliki prihodi od naftnog buma iz sedamdesetih, zločini vojnih hunti, te ekonomska kriza iz osamdesetih doprineli su slabljenju strukture snaga reda. Povratak građanske vlasti 1999. godine nije uspeo da stavi tačku na korupciju niti na vansudske egzekucije. Vojska, koja je daleko teže naoružana od policije, nastavila je da vrši brojne masakre kad god bi bila pozivana da interveniše kako bi se uspostavio red, sprečile pljačke, primirili lokalni sukobi i, u principu, spasili životi.

Scenario je svaki put bio gotovo isti. Vojska je pucala naslepo da bi osvetila svoje mrtve – ovaj oblik retribucije obeležiće i borbu protiv Boko Harama na severoistoku države desetak godina kasnije. Na jugu, u saveznoj državi Bajelsa, vojnici su 20. novembra 1999. razorili selo Odi zbog ubistva dvanaestorice policajaca. Prema određenim navodima, koje vlasti očekivano negiraju, ubijene su 2483 osobe. Dvanaestog oktobra 2001, vojska je u Zaki Biamu, u državi Benue, masakrirala nekih 200 seljaka, uključujući žene i decu. Zvanično, vojska je poslata kako bi uspostavila mir između dve zajednice, Tiva i Džukuna, koje su se sukobljavale oko pristupa obradivom zemljištu. Međutim, u praksi, vojnici su u (...)

Obim celog teksta : 3 395 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Mark-Antoan Perus De Monklo

je direktor istraživanja na Istraživačkom institutu za razvoj (Instut de recherche pour le développement – IRD) u Parizu. Autor je dela L’Afrique, nouvelle frontière du djihad?, La Découverte, Paris, 2018.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst