Priča naših protagonista počinje u jesen 1998. godine u jednom kafiću u centru Beograda. Većina mladih koji su se tu okupili iskustvo je stekla tokom studentskih protesta 1992, a potom 1996-1997. godine. Odlučili su da osnuju pokret „Otpor!“ (u daljem tekstu Otpor, prim. prev.) kako bi srušili jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, koji se nalazio na vlasti od 1986. godine i koji je upravo uspostavio kontrolu nad univerzitetima. Jedan od studenata, Nenad Petrović Duda, skicirao je crnu podignutu pesnicu na zaglavlju lista papira kako bi impresionirao devojku iz pokreta. Nedugo nakon toga, jednog novembarskog jutra, zidovi u centru grada osvanuli su prekriveni grafitima sa simbolom Otpora. Četvoro mladih aktivista je uhapšeno i osuđeno na petnaest dana zatvora. Podignuta pesnica pojavila se i na naslovnoj strani Dnevnog telegrafa, čiji je glavni i odgovorni urednik, Slavko Ćuruvija, izveden pred sud.
„Otpor se pojavio kao nova snaga. Nakon ovog suđenja ubrzo smo postali poznati“, priča Srđa Popović, koji je tada bio student biologije i svirao u bendu. Pre nego što se upustio u politiku sanjao je da postane rok zvezda. Na početku je „snagu“ Otpora činilo tridesetak studenata i studentkinja. Godinu dana kasnije, hiljade ljudi je nosilo njihov simbol širom zemlje. „Brzo smo izgradili infrastrukturu u univerzitetskim centrima. Opozicione partije bile su razjedinjene. Omladina se okrenula nama“, objašnjava Popović.
Malobrojnost pokreta i njegovo horizontalno ustrojstvo, bez zvaničnih vođa, pokazali su se kao prednost u slabljenju i diskreditovanju vlasti kroz akcije satiričnog sadržaja. Otpor je nastojao da mobiliše pristalice, pre svega omladinu koja je pokazivala nezainteresovanost za politiku. Okupljao je pripadnike različitih ideoloških struja, od liberala, preko monarhista do socijaldemokrata. „Nismo radili ništa ’suvo i politički’, jer je politika uglavnom dosadna, a želeli smo da sve bude zabavno, ili, još bolje – smešno“, objasnio je Popović, koji kao uzore navodi montipajtonovce. Kada je, na primer, jedna grupa Otporaša prošetala magarca okićenog lažnim vojnim ordenjem kroz Kruševac, policija je uhapsila aktiviste ali nije znala šta da radi sa magarcem. „Otvorili su maricu i dvadeset minuta je petnaest policajaca pokušavalo da ugura magarca u policijsko vozilo“, priseća se Srđan Milivojević, bivši aktivista Otpora. „Narod je vikao: ’Ne tuci magarca! Ne tuci narodnog heroja!’“ Ovakve akcije koje su ismevale režim, praćene hapšenjima, završavale su na naslovnim stranama, dok je politička represija dovela do urušavanja legitimiteta vlasti i izazvala podele među Miloševićevim pristalicama.
Generacija Otpora koja je odrasla u vreme bratoubilačkih ratova na prostoru bivše Jugoslavije i međunarodne izolacije sanjala je o „normalnom životu“. „Preko satelitskih kanala mogli smo da vidimo kako žive naši vršnjaci u Parizu ili Londonu, dok su kod nas rafovi u prodavnicama bili prazni. Borili smo se da preživimo“, priča Predrag Lečić, jedan od osnivača Otpora. „Nismo se borili za nešto, već protiv nekoga“, zaključuje Ivan Marović, nekadašnji nezvanični portparol Otpora.
Rat na Kosovu 1999. i bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije od strane Severnoatlantske alijanse (NATO) označili su prekretnicu. „Probudio sam se 24. marta 1999. i shvatio da je Francuska iz srca Srbije doletela na nebo Srbije i da sa NATO paktom sipa stotine bombi zato što želi da kazni tadašnji režim“, priseća se Milivojević. „Ne bavite se opozicionim radom kada je zemlja pod bombama“, kaže Popović, čija je majka, koja je u to vreme radila na RTS-u, izbegla bombardovanje nacionalne televizije jer tog dana nije bila u popodnevnoj smeni. On se krio, a Ćuruviju su ubili režimski žbiri.
Nakon završetka bombardovanja Otpor je bio prva politička snaga koja je krenula u akciju. Odbacujući odrednicu „studentski“, kako bi proširio bazu, pokret je, uprkos zaoštrenoj represiji, objavio stvaranje ujedinjenog fronta protiv vlasti, zajedno sa političkim partijama, nevladinim organizacijama i sindikatima. Sredinom 2000. godine pretvorio se u masovni pokret koji je bio sposoban da odigra ključnu ulogu među opozicijom.
„Obrazovna“ organizacija
Popustivši pod spoljnim i unutrašnjim pritiscima, Milošević je najavio prevremene izbore za septembar 2000. godine. Otpor je doprineo većoj izlaznosti i, posredno, porazu predsednika. Popović je ušao u skupštinu kao poslanik Demokratske stranke. Postao je savetnik premijera Zorana Đinđića, a potom i član kabineta ministra za ekologiju i savetnik potpredsednika vlade za održivi razvoj. Otpor se pretvorio u partiju, ali je na parlamentarnim izborima 2003. godine doživeo fijasko, sa samo 1,6 odsto osvojenih glasova.
Ovo, međutim, nije bio kraj avanture za Popovića. Zajedno sa Slobodanom Đinovićem, još jednim od osnivača Otpora, 2003. godine je pokrenuo Centar za primenjenu nenasilnu akciju i strategije (Centre for Applied Nonviolent Action and Strategies – Canvas; u daljem tekstu Kanvas, prim. prev). Tokom godina koje su usledile, Kanvasovi treneri obučavali su aktiviste u pedesetak zemalja, uključujući Gruziju, Ukrajinu, Belorusiju, Albaniju, Rusiju, Kirgistan, Uzbekistan, Liban i Egipat.
U skromnim prostorijama Kanvasa, smeštenim u novobeogradskom tržnom centru, ništa ne ukazuje na ovoliku mrežu. „Obučavanje aktivista je postala naša profesija“, kaže Popović. „Prva lekcija se tiče izgradnje jedinstva uz pomoć snažne vizije budućnosti. Objašnjavam im kako da ujedine pristalice različitih ideoloških profila oko zajedničkog cilja, kako bi osvojili preko 50 odsto glasova.“
Kada nije u Srbiji gde rukovodi firmom Orion telekom, Đinović drži kurseve o nenasilnoj borbi širom sveta. Na listi njegovih destinacija nalaze se, između ostalih, Vijetnam, Zimbabve, Svazilend, Sirija, Somalija, Azerbejdžan, Papua Nova Gvineja, Venecuela i Iran. Kanvasovi izaslanici drže kurseve o strategijama za smenu vlasti nenasilnim metodama i ubeđeni su da spontane revolucije ne mogu da uspeju. Sve se svodi na planiranje i primenu taktike: kako postići jedinstvo, podstaći na građansku neposlušnost, organizovati bojkote, koje slogane odabrati, kako koristiti muziku. Njihov metod sastoji se od četiri faze: analiza situacije, osmišljavanje operacije (ono što treba da se uradi), sprovođenje u delo (kako pobediti, ko radi šta, kada, kako i zbog čega), i razmatranje tehničkih aspekata (logistika, koordinacija i komunikacija). Identifikuju se stubovi moći – policija, vojska, institucije, mediji – i podučavaju taktike koje treba da ubede one koji u njima rade da otkažu poslušnost. Da li Kanvas promoviše određenu viziju sveta? „Mi nismo ideološka, već obrazovna organizacija“, odgovara Popović. Politička pozadina aktivista nije važna. „Proverimo da li se radi o ekstremnoj ideologiji, levoj ili desnoj, jer ekstremne ideologije nemaju kapacitet rasta kroz nenasilnu borbu.“
Kanvasov tim je mali. „Pet zaposlenih, pet plata, kancelarije i besplatna internet veza, besplatni telefoni“, navodi Popović. „Obukom se bavi njih dvanaestoro, iz četiri zemlje i oni rade nešto drugo u životu.Gruzini predaju na fakultetima i na institutu, Filipinka je aktivista NVO (nevladina organizacija); ovde, u Beogradu, momak radi u IT, drugi ima firmu za knjigovođstvo…“.
Prvi klijenti su bili iz istočne Evrope. Fond za evropsku edukaciju – poljska fondacija – stupio je u kontakt sa Kanvasom u septembru 2002. godine sa zahtevom da organizuje obuku za aktiviste pokreta Zubr („Bizon“) koji su želeli da sruše režim Aleksandra Lukašenka u Belorusiji. Šest meseci kasnije vlasti ove države su proglasile Kanvasove izaslanike za nepoželjne. Pre nego što će, u novembru 2003. godine, učestvovati u „Revoluciji ruža“ i odlasku sa vlasti Eduarda Ševarnadzea, gruzijski aktivisti iz pokreta Kmara! („Dosta!“) prošli su kroz obuku u Srbiji u junu iste godine. Metode srpskih trenera će naročito uzeti maha u Ukrajini, u jesen 2003. i zimu 2004. godine. Ukrajinci su potom obučavali aktiviste u drugim zemljama, u Azerbejdžanu, Litvaniji, Rusiji, Iranu…
Smene režima u centralnoj i istočnoj Evropi probudile su interesovanje u arapsko-muslimanskom svetu, u Južnoj Americi i podsaharskoj Africi. Crna pesnica se ponovo pojavila u Libanu 2005. godine, na početku „Revolucije kedra“, kao i na Maldivima, tri godine kasnije. Petnaestak egipatskih aktivista iz pokreta 6. april i Kefaje („Dosta je bilo“) stiglo je 2009. godine u Beograd kako bi izučavali strategije koje bi mogle da im pomognu da sruše neoborivog predsednika Hosnija Mubaraka. (…)
