Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SVAKE GODINE UBIJENO VIŠE OD 8300 ŽENA

Pošast porodičnog nasilja u Rusiji

Treba li društvo u zemlji u kojoj je uobičajeno umreti pod udarcima supružnika više suzbijati bračno nasilje? Neki Rusi i Ruskinje ovo odbijaju, stavljajući na prvo mesto zaštitu porodice i dece, te pomirenje parova. Ali mnoge žene, posebno na društvenim mrežama, odgovaraju im da su one te koje zakon treba štititi na prvom mestu.

Postoji mogućnost da budu kažnjene sa dvadeset godina zatvora: optužene za ubistvo sa predumišljajem, Krestina, Angelina i Marija Kačaturia čekaju presudu zbog ubistva oca, počinitelja seksualnog napada, silovanja, prebijanja i ranjavanja ćerki koje su u vreme događaja imale, redom, 19, 18 i 17 godina. Bilo je to 27. jula 2018. godine.

Zbog izgleda da ove sestre budu osuđene, feministička aktivistica Alena Popova je na društvenim mrežama pokrenula kampanju osude seksualnog nasilja. Na Instagramu, Vkontakte (ruski Facebook) ili Twitteru su milioni korisnica interneta objavile fotografije svojih lica koja prikazuju rane i hematome. Prema poslednjim podacima Federalne službe za statistiku Rosstat iz 2012, šesnaest miliona žena trpi nasilje u porodici. U ovom istraživanju reprezentativnog uzorka od deset hiljada žena u dobi između 15 i 44 godina, jedna od pet anketiranih žena je izjavila da je barem jednom u životu doživela fizičko nasilje koje je počinio njen partner. Prema centru Anna – prvom udruženju u državi koje je 1993. stvoreno da bi pomoglo žrtvama nasilja – na svakih 63 minuta jedna žena umre od udaraca svog supružnika ili bivšeg supružnika, što je više od 8300 žrtava godišnje.

Dvosmisleno nasleđe sovjetskog zakona

Rusija je jedna od retkih država koja nema poseban zakon za ovaj predmet. Evropski sud za ljudska prava (European Court of Human Rights, ECHR) je ovog jula prvi put kaznio Rusiju zbog slučaja nasilja u porodici. Naredio je isplaćivanje odštete u iznosu od 20 000 eura podnositeljici žalbe Valeriji Volodini, koja je smatrala da je vlast u njenoj državi ne štiti dovoljno. Sud je zaključio kako pravni vakum i odsustvo propisa za zaštitu žrtava upućuju na sistemsku nesposobnost da se pošast nasilja reši. Među četrdeset i sedam država članica Saveta Evrope, samo Rusija i Azerbejdžan nisu ni ratifikovale ni potpisale Istanbulsku konvenciju o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koja je nastala 2011. godine. Sud je u svojoj presudi naglasio kako ruske vlasti „nerado prepoznaju ozbiljnost“ problema. Četiri slična slučaja nasilja u Rusiji čekaju na novo preispitivanje od strane ECHR.

Nedostatak posebnog zakonodavstva koje bi uređivalo porodično i seksualno nasilje se delimično objašnjava ambivalentnim nasleđem sovjetskog zakona. SSSR se od samog svog nastanka u pogledu ženskih prava pozicionirao kao avangarda. Još od 1917, dekret o „raskidu braka“ je u velikoj meri priznao razvod, a boljševička vlast iste godine ženama daje i pravo glasa. Sovjetski savez je 1920. godine postao prva država na svetu koja je legalizirala dobrovoljni prekid trudnoće (l’interruption volontaire de grossesse, IVG), odnosno abortus. Da bi se žene oslobodile tereta kućnih poslova, pod rukovodstvom Aleksandre Kolontai – prve žene ministarske u savremenoj istoriji, koja je posebno insistirala na ukidanju ekskluzivne ljubavi – stvorene su jaslice, vrtići, praonice i kantine. Cilj je bio: uništiti porodicu kao buržoasku instituciju.

Ali Staljin tokom 1930-ih vraća unazad sve ove pomake. U vreme Prvog svetskog rata i Građanskog rata – dok su žene zbog gubitaka muškaraca imale teškoća da pronađu partnere – liberalizacija razvoda nije uvek išla u njihovu korist. Samohrane majke, čiji broj je naglo eksplodirao, preplavljuju sudove žalbama o neisplaćeim alimentacijama. Većina njih je zbog siromaštva radije birala abortus. Vlasti su bile zabrinute zbog pada nataliteta. Ovakva realnost, u kombinaciji sa promicanjem kadrova koji potiču iz seljaštva u redove partije, pogodovala je zatezanju obruča. „Žensko i seksualno pitanje su se službeno smatrali rešenima“, kaže sociološkinja Mona Klaro. „Sovjetska porodica je od tada morala biti stabilna i fertilna“. Abortus je 1936. zabranjen, a procedura razvoda znatno otežana. Nakon rata, zakonodavno pomeranje pronalazi svoju ravnotežu između delimičnog povratka revolucionarne tradicije i brige za osnaživanje porodične jedinice usredsređene na dete.

Imajući u vidu očigledan jaz između prava i običaja, vlasti su se oslobađale balasta sve do Staljinove smrti. Abortus je 1955. ponovo legaliziran. Procedure razvoda su deset (...)

Obim celog teksta : 2 042 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Odri Lebel

je novinarka.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst