Intenzivni sukob različitih sećanja na „francusko pitanje“ u vezi sa genocidom u Ruandi iz 1994. godine – 800000 pobijenih Tutsija u roku od stotinak dana – najviše se tiče vojne operacije „Tirkiz“, pokrenute skoro tri meseca nakon što su masakrima otpočeli. Iako ju je odobrio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, motivi za nju ostaju nejasni: da li je ona prosto imala humanitarne ciljeve, kao što se tvrdilo, ili se, za Pariz, barem u početku, radilo o brisanju tragova, izvlačenju agenata i zaštiti počinitelja genocida?
Kao i mnogi drugi, Loren Larše zapitao se kako to da je Francuska optužena da je štitila ubice i kako to da je dvadeset i pet godina kasnije o ovoj temi još uvek nemoguće otvoreno pričati. Larše, novinar La Kroaa („La Croix“) i istoričar po obrazovanju, traži odgovore na svoja pitanja u razgovoru sa nekih tridesetak svedoka i aktera iz devedesetih – bivšim ministrima, tadašnjim vojnim zapovednicima, novinarima, istraživačima, humanitarnim radnicima – čiji su odogovori štampani bez obrade, kako bi se prikazala „prava istina“. Kako objašnjava autor, za kog ovaj put kroz uspomene Francuza „vodi do ivice ponora“, svi oni još uvek lutaju u „lavirintu“, a priča ima onoliko verzija koliko je bilo upravljača, vojski, tajnih službi. Larše, koji priznaje da je sopstvene dojmove ostavio jasno vidljivim, zabrinut je da se neki od ovih „čarobnjakovih šegrta“ još uvek čvrsto drže svojih starih ubeđenja, bez obzira na svedočenja i dokumente koji im protivreče. Jer, iako pristup zvaničnim arhivama u Francuskoj dugo nije bio moguć zbog vojnih tajni, Marion Vejsijer, čelnica odeljenja za pravne i unutrašnje poslove u Nacionalnom arhivu, u jednom zborniku podsetila je da, prema odluci predsednika Fransoe Olanda iz 2015. godine, 97% dokumenata vezanih za taj slučaj – uključujući većinu fonda Fransoa Miteran – mogu biti deklasifikovani, iako, opšte uzev, najširoj javnosti nije lako da do njih dođe.
U svom veoma potkrepljenom delu. istoričar Floran Piton opisao (…)
